PIŠE: SAŠA KUBUROVIĆ, IHF BEACH HANDBALL INSTRUKTOR
Saobraćaj koji deluje kao da je glava svaki tren u torbi, a opet sve nekako funkcioniše, teče. Doduše juče je pedalj falio da nepažljivog biciklistu, ako se nepažnjom može zvati motanje pedala i „teranje“ bicikla pravo pred kolonu vozila sa prednošću, udarimo i verovatno time njegovoj porodici zakažemo jedno tužno okupljanje.
Vožnja u Ugandi i Keniji je prava avantura, naročito za nas koji stižemo sa dalekih meridijana. Čak i u slučaju da vam je način vožnje kakav postoji u Riju, Bangkoku ili Istanbulu predstavljao meru saobraćajnog haosa, dolaskom u, na primer Kampalu, shvatate da do sada „niste ništa videli“. Saobraćaj nekako teče u nepreglednim kolonama koje se neprestano u haosu prepliću, a kada stane, ne znate da li ćete se pokrenuti narednih pet, deset ili petnaest minuta. Tada, popularni gradski taksiji zvani „boda boda“, motori koji putniku pružaju jedno mesto iza vozača, sa ulica krenu da se kreću trotoarima, čak i onima u centru grada koji su pretrpani pešacima. I sve nastavi da teče bez problema, samo se čuje bezbrojno kratko svirkanje, ne kao prekor ili ljutnja, već kao upozorenje i zamena za reči „pazi se i ja sam tu“.
Sa druge strane, na ulicama Mombase, za svoje mesto pod suncem se bore i motorni tricikli, moderne gradske rikše zvane „tuk tuk“. Nezasutavljivo napreduju, probijajući se tamo gde automobili i kombiji ne mogu. Ulice su tek priča za sebe. Asfalt, kada ga ima, prepun je rupa koje u našim krajevima ne bismo zvali „udarnim“, već „upadnim“. I takve, pune prepreka, ulice su dodatno prošarane „ležećim policajcima“ koji često predstavljaju ozbiljniju prepreku nego one što ih savladjuju vozila na popularnom „Dakar reliju“. I nemojte se iznenaditi da odjednom, na sred ulice, pred vama se nadju kolica na dva točka kojima jedan ili dva čoveka tegle ogromne količine neke robe. Ili na primer, metalni kiosk, čemu smo bili svedoci pre par dana. I pored toga, za nedelju dana nevidesmo nikakav incident, mada da je „češanje“ uobičajena stvar dovoljno govori što su retrovizori dodatno „osigurani“ tako što su tankim lancem povezani sa autom.
A kada se treba probiti kroz gužvu, često se krene prečicom izmedju dve ulice, prečicom koja izgleda kao da je nikada nije pohodila automobilska guma. Ali, „rmpaju“ točkovi, na sve strane zveči od udaraca po šasiji vozila, a za njima ostaje ogroman prašnjavi trag koji se u vlažnom vazduhu lako lepi po onima za vama. Na samu pomisao da sebi priuštim ovakvu vožnju, hvata me zebnja od osmeha sa kojim bi me majstor Mile dočekao prilikom preuzimanja vozila, zadovoljan zbog mogućnosti da „vredne ruke“ naplati novcem zbog čijeg ću trošenja narednih meseci morati na dijetu. A da ne bude sve crno, pobrinuo se Makelele. Tako se naime na Svahili jeziku izgovara reč kojom se opisuje haos i buka, pa i ona u saboraćaju. To mi rekoše domaćini.
