PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Gomila betona na sajmu u Kelnu spucanog u temelje Lanxess Arene mnogima je odredila karijeru, a od sinoć jednom dečku – koga znamo, za sva vremena. Luka Cindrić je postigao gol koji se sanja, koga klinci sa svih meridijana razumeju istim jezikom, jer krvavih kolena i otvorenih očiju sanjaju da će ga postići jednog dana, nebitno je, u rukometu, fudbalu, košarci…
Koliko puta ste sami odbrojavali od 10, pa spuštali, postizali gol, skakali, radovali se, raspirivali maštu sami i sanjali da ćete ga, baš vi, jednom dati, kada je najpotrebnije, na velikoj sceni, najvećoj, da ćete pasti u zagrljaj roditeljima suznih očiju, obradovati prijatelje, saigrače, navijače kluba, naciju, ma 10 nacija, čitavu planetu.
It’s all about sport. Tako je i golčina momčine iz Ogulina u stvari univerzalna poruka posle koje je svaki komentar suvišan. Verujte u svoje snove, trenirajte, borite se, da dođete u priviliegiju da o nekom vašem golu pričate i kada u parkiću za 50 godina budete šetali unučiće.
Taj krst od sinoć nosi ovaj rukometni genijalac. Igra Cindrića i Dušebajeva je ples koji nema ime. Biće upamćeni kao tandem koji je mogao da uradi sve. I kao primer da nije sve u mišićima, kilaži, visini i gumama za zube kojima nas plaše defanzivna strašila. Sve je u majstorstvu. Ili si majstor ili izvođač radova.
Pobedili ili izgubili, poklonite se majstorima.
A, u snove verujte, i ne budite se dok ne počne najavna špica dnevnika večeras…
© 2017 EHF / Uros Hocevar
