Balkan Handball

KOLUMNA: Crnogorski put do Tokija popločan srpskim inatom do Rija?

PIŠE: Žika Bogdanović

Vest koja je uzdrmala region, ali i čitav rukometni svest glasi – Dragan Adžić više nije selektor ženske reprezentacije Crne Gore! Sve i da je to nešto što je moglo da se očekuje posle debakla Crnogorki u Riju i problema sa nekolicinom igračica, ovakva vest je zatekla mnoge ako se uzme u obzir da je novi olimpijski ciklus započeo solidnim nastupima podmlađenog sastava na EURO 2016 u Švedskoj.

U danu kada je podmlađena Budućnost ostvarila plasman u TOP 12 i tako nagovestila veliku perspektivu, objavljeno je da će Šveđanin Per Johanson naslediti čoveka koji je od 2010. godine na oba fronta osvojio dve EHF Lige šampiona sa klubom, igrao olimpijsko finale, osvojio evropsko zlato i još jednom došao do Olimpijskih Igara u Riju gde je i puklo.

Spekulacije crnogorske javnosti da je Adžić morao da ode zbog sukoba sa iskusnim igračicama poput Bulatović, Radičević, Jovanović, mogu biti tačne ili poluistinite – preuveličane ili odmerene. Adžić je otišao – dostojanstveno. Svaka slučajnost sa onim što je Srbija imala u prethodnom olimpijskom ciklusu do Rija protraćenom u godinu dana „tihog rata“ nacionalnog Saveza sa najboljim igračicama, rukometnom javnošću i medijima – nemoguća je.

Srbi su bili jedinstveni po tom pitanju. Istrpeli su Sašu Boškovića na klupi sve dok Rio nije ostao samo san. Videlo se iz aviona da se u postavi bez pet kvalitetnih igračica, kao i atmosferi u javnosti – ne može do vize za Brazil, a „sedenje na ušima“ imalo je za posledicu da jedna generacija ne kruniše svoj reprezentativnu put samo dve i po godine posle srebra pred 20.000 ljudi u Areni. Inat je pobedio, Srbija je izgubila. 

Da pucanje po šavovima nije samo balkanski specijalitet, uverili su nas Danci sa Pitlikom ili Francuzi sa Krumbolcom. Padala su velika trenerska imena – dostojanstveno, svesna da više nemaju poverenje ekipe i podršku onih koji vode. Svi su otišli kada je trebalo, dostojanstveno, prepoznali su momenat, nisu postajali „državni neprijatelji broj 1“ svesni trenutka, znajući da će im njihove biografije same trasirati put. Svi osim jednog.

Poslednji na toj traci, čini se, jeste Dragan Adžić, koji će ovde ili tamo – uvek biti „roba za najbolji izlog“.

Parola da „neće igrači smenjivati selektora“ anahrona je i neprilagođena vremenu u kome sportisti odavno više ne stoje na braniku svoje otadžbine. Kompromis je čarobna reč.

Ko je Per Johanson? Šveđanin koji je imao sličan put kao Crnogorac. Posle godinu dana rada napravio je čudo sa reprezentacijom svoje zemlje osvajanjem srebrne medalje na EP 2010. Zube je polomio na Olimpijskim Igrama u Londonu, slično Adžiću, kada su Šveđanke doživele debakl, a par njih i globalno promovisale naš sport žurkom u sobi Useina Bolta posle osvajanja zlata na 100 metara najbržeg čoveka svih vremena.

Napravio je dugu pauzu, radio kao rukometni komentator i sportski direktor Alingsosa, nacionalnog vicešampiona u muškoj konkurenciji. Šansu za povratak dobio je u Bukureštu, gde je preuzeo ĆSM i odveo ga na finalni turnir EHF Lige šampiona. Kratko je trajala epizoda u Rumuniji, a Crna Gora će predstavljati prvi inostrani izazov na reprezentativnom nivou. 

Čovek koji ne poznaje mentalitet ovih prostora ima 10 dana da napravi tim i atmosferu za uspeh u Nemačkoj. Hrabra odluka RSCG.