Balkan Handball

KOLUMNA: Da li je to bila tragedija, komedija, drama?

Poslužiću se stihovima najpametnijeg među nama – velikog mislioca s ovih prostora Ramba Amadeusa.

Da li je to bila tragedija?
Da li je to bila komedija?
Da li je to bila drama?

Šta je rukomet? Sve po malo. Kada Makedonci ispuste dobijenu utakmicu, a Manaskov promaši sedmerac, isto onako kako pogodi sa krila protiv Srbije u Krakovu pre dve godine. Kada Slovenci počnu da slave, a mogu da zabiju još gol ili dva i tako prestignu Špance u gol razlici u mogućem krugu četiri ekipe. Kada Vuja na tajm-autu plastično objasni Blagotinšeku koliko „Blagi“ u stvari ima neograničene mogućnosti i kakav je suri orao u odnosu na „mrtvog“ Kaneljasa. A Vuja opet postane hit i učini da o rukometu čitaju i oni koje boli uvo za nas i naš sport.

Slovenački selektor, na terenu i van njega, uz svog timskog druga iz osamdesetih, Jovicu Cvetkoviću, medijski je obeležio ovo Evropsko prvenstvo, ma kako ono završilo.

Veliki sam pristalica teze da je suštinski pobednik rata na prostorima Ex-YU „jedna banka čija se žuto-crna zastava vijori u centrima svih glavnih gradova bivše Jugoslavije“. Zato mi reč „jugonostalgija“, ta večna provokacija i babaroga kojom plaše decu pred spavanje, ne predstavlja prst u oko. Njom se poigrao srpski selektor, siguran sam, znajući u koje minsko polje ulazi.

„Narod je glup, a sad se buni zato što je glup. Pa ne možeš i biti glup i buniti se što si glup“. Opet taj genijalni Rambo.

U Hrvatskoj, čini se, Vujović i Cvetković, kao tempirane bombe detoniraju na smenu. Ne daju na sebe, i „blago novinarima“ kada ih imaju u trenutku kada se odbrojava. Pa zamislite, kako je onim Norvežanima da pričaju o rukometu sa Bergom ili šta makedonski selektor Raul Gonzales ima da kaže kada ga Španci nakantaju 11 razlike?

 „Izvinite, izgleda da sam loše spremio utakmicu“. Dođe ti da baciš tastaturu i odeš da ga zagrliš za onim stolom u PRESS centru. Novinari koji prate te reprezentacije žive u proseku pet godina duže od ovih drugih.

Bez stresa – novinarstvo je samo običan kancelarijski posao.

Pitao me moj kolega i prvi saradnik Marko šta da stavi kao naslov na foto vest Vujinog stajanja na golu sličnog Isusovom raspeću u trenutku kada su Nemci trebali da izvedu onaj poslednji sedmerac. „Muke rukometne“, rekao sam mu. Ta slika je obišla svet i objasniće jedno vreme kada je sazrela svest da rukomet mora da dobije jasna i čista pravila. Da se ne brukamo više kao sport i ne shvatamo sudije kao izvršioce naređenja, već žrtve pravila koja moraju da tumače na svoj način izazivajući gnev miliona ljudi.

Oglasio se i Nikola Karabatić rekavši „da pravila moraju da se menjaju kako bi se pomoglo sudijama“, a uključio se i prvi čovek evropskog rukometa, Mihael Viderer, šaljući jasnu poruku Mustafinom IHF-u da se nešto mora promeniti što pre. Vujina priča o „debilima koji vode rukomet“ izgleda da je shvaćena na pravi način.

Umaraju sve ove kalkulacije, koliko i šta treba Hrvatskoj protiv Francuske. Siguran sam da Francuzi ne biraju protivnike, to im nije u krvi. Siguran sam i da će Hrvatska imati strašne muke sa svim defanzivno jakim reprezentacijama. To Norveška nije. A Francuska, olala….

A da li će domaćin doći do titule? To je pošlo za rukom samo Švedskoj 2002. godine. Znate, u media centru Arene Zagreb među svim onim redovima novinarskih stolova stoji jedan koš. Danima se već prepiremo između sebe, da li je baš u njega Kecman ispucao onu čuvenu 0.07 trojku protiv Cibone. Sve sam bliži zaključku da su ga domaćini namerno tu instalirali kako bi domaći novinari, dok udaraju po tastaturama, imali iznad glave živi dokaz – da se čuda dešavaju.

One Comment

  1. Shpanac

    5. februara 2018. at 10:33

    Simpaticno napisao. Hahaha. Bravo!