PIŠE: SAŠA KUBUROVIĆ IHF BEACH HANDBALL INSTRUKTOR
Profil na Fejsbuku dobija brojne „pozive“ za virtuelno prijateljstvo, adresar se puni vizit kartama najrazličitjeg sveta koji srećete, srce puni novim licima i imenima, a u memoriju se „sabijaju“ uspomene iz vremena provedenog zajedno.
Tako je bilo gde god da me je put nosio, od Jermenije, Tajlanda i Tunisa, preko Kenije, Argentine i Kolumbije, do Brazila, Australije i Ugande. Ostalo je za, ali i predamnom, mnogo poznanstava. Neka će vremenom prekriti zaborav, ostavljajući im pravo na najpliće otiske, nalik tragovima u obalskom pesku koji nestaju već sa narednim nailaskom talasa ili onim u pustinji koje netragom raznosi vetar tog beskraja, ali i mogućnost da se druga vremenom pretoče u kanale u duborezu mojih sećanja, stvarajući trajne veze vođene novim susretima i istim interesovanjima, a „nošenih“ modernim sredstvima komunikacije, često jedva uspevajući da na nekom „zajedničkom“ jeziku artikulišemo svoje misli i poruke.
Bezbrojna su imena u glavi, prisetiću se ovih poslednjih, od Farida, Džordža i Šejle, preko Tajtusa, Verea, Rijane i Lukasa, do Rubensa, Tisme i Normana. Ipak, uvek se posebno prisetite susreta sa ljudima sa kojima delite jezik, sa kojima sve započinjete čvrstim stiskom ruke, razgovorom kako je „tamo kod kuće“, a završavate iskrenim zadovoljstvom što ste sreli „nekog svog“ tamo daleko.
Takav je bio i planirani susret sa jednim „našim čovekom“ u Africi. Pred put mi je Siniša spomenuo da Mića radi tamo, ali u silnim obavezama pred odlazak u Afriku nisam uspeo da uspostavim kontakt. Pronaći ću ga, pomislih kada sam već žuljao sate leta ka Ugandi. Zbog toga su u mom rancu „Sport“ i „Žurnal“ i ako ih neću ni otvoriti, jer su se navike „pravljenja“ olovnih tragova na prstima, „preselile“ ka nizu nula i jedinica zbog kojih sve češće prilikom čitanja potegnem za naočari. Ugandski dani su imali svoj broj, koji se polako spuštao ka trenutcima kada ću opet leteti nad Crnim kontinentom, u pravcu kuće. Razdaljina od 40-ak kilometara koja je delila mesto mog boravka na Viktorija jezeru od prestonične Kampale je često i slušaocima mojih predavanja i treninga bila opravdanje za kašnjenje koje se izražava u desetinama minuta, pa i satima, obzirom da su taj put nekada morali prevaljivati i duže od tri sata!? Znam da se čudite, ali ne možete shvatiti mnogo šta u Africi, dok to ne doživite. Na kraju, na dan mog povratka, jedinog slobodnog dana koji sam imao, ali bogatog skoro jednim desetkom sati samo za sebe, otisnuo sam se ka Kampali. Motorom, pa potom prenatrpanim kombijem na čijoj dozvoli u Evropi piše da je za osam osoba i vozača, a u Africi se u njoj tiska skoro kompletan rukometni tim – 15 ljudi. Širom otvorenih prozora i čula, upijao sam ludo putovanje, kakvo je svako afričko ljudima koji tamo nisu napravili dom ili ih put tamo ne nosi baš često. Sada već moji dobri poznanici iz ugandskog sporta su mi po dolasku u zakrčeni grad gurnuli u ruke telefon i rekli: „Mićo“. Prvo iznenadjenje i brz dogovor da se zaputimo ka hotelu „Šeraton“ gde ćemo se sresti.
Sedenje u tom hotelu izgleda kao sedenje na ostrvu oko kojih su vode ćudljivog i nepoznatog okeana. Susret suzdržan ali radostan, par reči upoznavanja i potom novine na dar. Znao sam da štampa iz domovine, a naročito sportska, zatitra srcem jače nego što su to prilikom nekih drugih susreta činili čokoladne bananice, „Smoki“, „Plazma“ ili kakav mesni ili mlečni proizvod iz Srbije, budeći davno zaboravljenu nostalgiju dragih ukusa formiranu još u detinjstvu.
Mnogo su mi pričali o Mići, to je valjda i normalno jer je on u ovoj zemlji, koja brojem stanovnika skoro udvostručuje broj nekadašnjih SFR Jugoslovena, lokalni poglavar fudbalske religije, tog možda jedinog apsolutno globalnog pokreta koji talasa svetom uzdižući u ekstazu milione, desetine i stotine, drugom prilikom ih bacajući u tugu, očaj ili čak bes. Predamnom je fudbalski selektor Ugande.
Nisam skoro bio u prilici da delim vreme sa nekim tako moćnim, jer njegov rad ima bar isti uticaj na desetine miliona, kao što ga ima skup ljudi većinom sumnjive prošlosti ili namera, otelotvoren u vladi ili skupštini. Kažem barem isti, mada nam je svima jasno da su njegove šanse za stvaranje harmonije u odabranoj jedanestorci i potom ostvarivanje uspeha koji naciju vodi ka neslućenoj radosti, daleko veće nego brojnijoj ekipi u odelima i sa kravatama, koja se možda i bori za prosperitet svog naroda, ali joj unapred ispisana istorija ne daje šansu na uspeh, ostavljajući samo tragove nade plebsu, uzimajući korporacijama sve ono više od osnovnih uslova za održanje i privid prosperiteta.
Prijatan razgovor brzo teče, slušam o preko 20 godina na tlu Afrike, o tome kako konto u banci može biti veći na nekom drugom meridijanu, ali da je bogatstvo koje u duši i pamćenju ostavi upoznavanje svakog pedlja Kontinenta, pa i mnogih drugih, ipak neuporedivo. A kada se povede reč o ljudima, tu tek prestaje pomisao na bilo kakvo traženje ekvivalenta u dolarima iz zalivskih zemalja koji „stoje na stolu“. Gospodin Sredojević veruje da će ga i narednih decenija trenerski put voditi prašnjavim putevima Afrike, koji sve više ustupaju mesto širokim modernim putevima, koridorima kojim, uglavnom kineske kompanije, povezuju Afriku. Otkrivanje novih crnih perla svetskog fudbalskog pokreta ostaje njegova misija, a pre svega želja da srećnim učini desetine miliona ljudi čija srca trepere zbog 90 minuta igre njihovog nacionalnog tima.
Na kraju, još jedna knjiga na poklon i obećanje da se sretnemo prilikom njegove posete domovini. Najsrdačnije želje sa moje strane da sjajnim rezultatima obraduje narod Ugande, uz molbu da ima obzira ako se kojim čudnim putem fudbalske sudbine nađe na drugoj strani terena sa našim „Orlovima“, čiji razočaravajući pad na fudbalskoj listi FIFA-e preti da taj birokratski tabelarni susret učini skorim. Trenutno nas deli tridesetak pozcija…
Naredni put, kada vidite informaciju o meču fudbalera Ugande, eto vam razloga da stisnete palčeve jednom našem čoveku koji daleko od doma radi da bi usrećio čitavu jednu naciju.
