Balkan Handball

KOLUMNA O JEDNOJ VELIKOJ KARIJERI: „Možeš li ti zemljače…“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

„…da igraš Super ligu?

pitao je jednog letnjeg dana 2002. godine legendarni počivši trener-stvaralac Nikola Gužva Jevremović mlađanog Momira Ilića u Aranđelovcu.

Sve ostalo je istorija.

I nije to bila priča o nekom vunderkindu kome je bilo suđeno da postane jedan od najboljih igrača svih vremena koje je Srbija imala. Ma, kakvi…ali je bila na tragu Holivuda.

Dok je njegov ispisnik iz generacije 1981 Laslo Nađ već krcao drugu godinu u Barseloni kao čudo od deteta, Sergej Rutenka već podizao pehar u Celju i dok se već hvatala patina na evropsko zlato te iste srpsko-crnogorske generacije iz Atine sa nekim drugim momcima koje je predvodio Ljuba Obradović, Moša je tog leta 2002 tražio mesto pod suncem i šansu da zaigra u tadašnjoj Super ligi skraćene Jugoslavije, s obzirom da je sezonu iza proveo u drugoligašu Kolubari iz Lazarevca.

Od planirane rezerve do člana prve postave Fidelinke za dva meseca. Od drugoligaškog beka do prvog poziva u reprezentaciju kod Veselina Vujovića za godinu dana. Od Gužvinog pitanja do debija u Ligi šampiona za dve godine u dresu Gorenja. EHF Kup sa Seadom u Gumersbahu, prelazak u najveći rukometni klub na svetu, ma ko šta pričao, Kil. Tri titule Bundeslige, „uberfligeri“ u sezoni bez poraza, dva pehara EHF Lige šampiona u Kelnu…

Ta 2012…MVP Evropskog prvenstva, srebro pred 20.000 ljudi u Areni, balkon, Olimpijske Igre. Dva puta najbolji strelac EHF Lige šampiona, treći u istoriji, 971 gol, šest godina u Vespremu, još dva finala Lige šampiona…

Kao neko ko je generacijski blizak, a po stažu savremenik jedne velike karijere napisaću – Kako je radio, tako mu se i vratilo. I kada mu je para na uši izlazila od nervoze, stajao je mirno pred novinarima, uvek ispoštovao svakoga. Profesionalac, primer, kapiten. I kada je prelomio da ne igra više za reprezentaciju, imalo je to svoj nivo i emociju, uradio je to tek kada se reprezentacija plasirala na EP 2016, i bez teških reči, iako teškog srca.

Slika za sva vremena. Momir Ilić, Aranđelovac, hala, prošla zima, 38-ma se gazi uveliko, a on u zimskoj pauzi pravi talase sa konopcima kao Roki Balboa na treningu lokalnog Šamota, kao da se vreme vratilo 18 godina unazad i Gužva samo što se nije pojavio…

Treneri su ga voleli, jer je jeo parket.

Odlazi na vrhuncu. Poslednji meč u karijeri, Keln, 20.000 ljudi. Nema tezgarenja, nema kalkulacija. Kada se svetla gase, onda neka bude to sa vatrometom, neka bude sa uzdahom.

Svako ima svoju životnu i sportsku priču. Ova Mošina će ostati večna inspiracija svim klincima koji sumnjaju u sebe, broje mesece, godine, golove i odbrane, pitaju se, vredi li, kada će i koje visine dotaknuti. Voleo bih da je zapiše, ne zbog njega, ne zbog mene, već upravo zbog svih tih momaka i devojaka koji sanjaju isto to što je on sanjao, i drhte pred nekim svojim Gužvama, i spremni i nespremni kada ih pitaju „Možeš li ti zemljače?“

Kažite „mogu“ i trenirajte još jače, i sanjajte još hrabrije.

Vidite da se isplati.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *