Balkan Handball

KOLUMNA: Pehare u kutije. Kutije u podrum

PIŠE: Žika Bogdanović

Gubio je Zagreb i dobijao mnoge utakmice, ali se retko kada sa njih izlazilo iz dvorane sa osećajem da izlaza u stvari i nema. Retko kada je publika u Areni, uglavnom naviknuta na dobro i sposobna da u ulozi osmog igrača izvuče i ono što Zagreb nije, odgledala takvu istinitu priču sa radnim nazivom „ovo su oni, a ovo smo mi“. Ni luckasti Frano Riđan, animator i zabavljač boje glasa voditelja TV dnevnika koji saopštava da je umro drug Tito, nije mogao da izvadi stvar, iako se svojski trudio da opravda svoju dnevnicu.

Zagreb je to što jeste. Druga liga u takmičenju velikih. Suviše ponosan da prizna nemoć i radikalno promeni stvari, krene zaobilaznim putem, istrpi šamare stoički gledajući u budućnost, umesto što ih sada prima, kao zbunjen i crven u licu. Obećano podmlađivanje nije urađeno. Ova sezona će biti jedna protraćena sezona, ma kako završila, zabašurena nabijanjem Nexe-a negde tamo početkom juna. Posle nje niko neće biti bolji. Stariji igrači će biti samo stariji, a mlađi (a ko su ti) neće dobiti ni prostor, ni vreme. Malo hoćemo igrače, pa se onda setimo rezultata, a iza svega, ostaće uglavnom jedno veliko ništa. Sezona sa ciljem koji je već ispunjen, jedna loša žurka bez aftera koji može da popravi stvari.

Ni Kasim Kamenica neće biti bolji, naprotiv, biće samo istrošeniji i lošiji u očima onih koji ne poznaju čitav njegov opus. Malo šta se od njegovih komandi prima na ekipu. Igrači ga gledaju bledih lica. Ne dotiče ih njegova priča. I oni, i on, prošli su puno toga u karijerama. Hemija ipak nije stvar kilometraže.

Smena Ante Ančića je dala na znanje da više nije do trenera. Nije ni do njega. Pitanje je filozofije. Toliko je trenera Zagreb već potrošio. Mnogima bi glava bila već skinuta zbog ove serije Kamenog, ali sada je već jasno da je hrvatski šampion udario u zid. Kroz njefa nekada mogu da prođu češki mađioničari, ali kada prestane njihova magija, onda ostaje samo kreč – fatamorgana. Na tom zidu bi trebalo da piše:

 „Mi smo autsajderi. Sa ovakvim budžetom nemamo šta da tražimo sa velikima. Najtalentovaniji klinci znaju da više nismo jedina odskočna daska za njihove karijere, a onima na zalasku smo sve interesantniji. Zašto? Reprezentacija, koja nam svima drži glavu iznad vode, često je talac naših zabluda, loših poteza i želje da izguramo igrače na silu. Ona odavno više ne zavisi od Zagreba. To što hoćemo, to je više nemoguće. Gubimo, i jedni, i drugi“

Nije Celje preko sveta.

Toliko od novinara. EHF bi mnogo učinio Zagrebu kada bi mu nagovestio da ga od 2020. godine neće biti u EHF Ligi šampiona. Vreme je da pehari budu spakovani u kutiju, a kutija da ode u podrum. Verovatno neće nikada, ali ni Zagrebu neće biti bolje. Biće sve lošiji i lošiji.

FOTO: SEHA GAZPROM Liga

3 Comments

  1. SBEP

    13. novembra 2017. at 04:49

    Nemoj tako Ziko, nije fer, kako mozes tako lako zaboraviti da veliki klubovi su nakicene bivse zagrebaske igrace, ja se kladim da je zagreb zadrzao igrace koi ih imao sa Vujovicem na kormilu te sezone, da danas ti ovu kolumnu ne bi napisao, nije lako graditi tim iz pocetka svake sezone, reci ces „Nije iz pocetka, vec imaju osnovu“ da, ali kakva ti je osnova kad su ti najbolje igrace prodali?!?!

  2. Boris

    14. novembra 2017. at 18:20

    Meni se ova Zikina kolumna dopada, jer istina je da nije lako obnavljati svake godine tim, ali je i činjenica da je proteklih godina previše trenera prodefilovalo Zagrebom. Očito je da su očekivanja prevelika, da su podstaknuta tim vrednim, ali davnim trofejima.
    Po meni, Zagreb traži „repozicijoniranje“ jer, i ako je u pameti mnogih „prva zvezda rukometa ex YU“ (takvu percepciju u ženskoj konkurenciji imam za Budućnost), bez obzira što su se barijere medju nama (hvala Bogu) ponovo srušile, PPDu je oduzeta moć prve rukometne gravitacione sile u Regionu. Sada se lako mladi igrači, čiji bi prelazak talenta u kvalitet hteo eksploatisati Zg, odluče i za Metalurg i za Sloveniju, a boga mi i za poljske ili manje nemačke klubove. da ne zaboravim i Mađare. Sada svi nude dosta, minute i novac i mogućnost igranja i afirmisanja u talentovanim ekipama. Nema još na mnogo mesta igranja pred 15.000 ljudi, ali mladi igrači često izaberu još par pobeda i hiljada evra više mesečno kao razlog da ne kupe kartu za Zagreb.
    SBEP, najteže je pogledati se u ogledalo i postati svestan sebe, a deluje mi da je to bila ideja ove priče. Evo i ja, bolje da se manem pisanja i odem napolje na trčanje, bole ledja od viška kila i sećanja na skromno bavljenje sportom odavno.

  3. Balkanac

    15. novembra 2017. at 16:03

    Najveći problem Zagreb je nejasna vizija budućnosti. Nedavno smijenjeni direktor Ante Ančić kada je prije 4 godine došao na tu funkciju obećavao je da će stvoriti „europski“ Zagreb i da je planu unutar 4-5 godina biti konkurentan za F4 lige prvaka, a jedino u zadnjih 4 godine što se dogodilo jest prodaja i samo prodaja igrača. Ništa drugo se nije promijenilo. Nikakvi sponzori nisu dovedeni, a svi znamo da bez novca danas ne možeš ništa. Ne možeš svake sezone promijeniti 10 igrača i jednog trener te onda očekivati rezultate. To je samo dokaz da g. Ante Ančić nije bio kapacitet za takvu funkciju i dobro je da su ga maknuli jer klub nije apsolutno po ničemu napredovao. Klub je u rasulu i sve što je napisano u ovom tekstu stoji od riječi do riječi. Tom klubu podhitno treba kompletna rekonstrukcija na svim klupskim funkcijama jer sve naprosto loše rade. Nema više ni marketinga iako su ga do prije par sezona dobro i kreativno radili, ali od nedavno ni to. Sve oko tog kluba ide niz brdo i treba što prije locirati glavne probleme jer će taj klub neslavno završiti. Žalosno je kako neki ljudi ne žele shvatiti osnovne principe managementa i samo su im prioriteti privatni interesi. Ne može se u klubu dijeliti postotak od prodaje jednog igrača na direktora, sportskog direktora, agenta…to je suludo jer to sve govori o tome kakva se vodi politika – sve je na prodaju.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *