PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Pet od šest Ex-YU država igraće na Evropskom prvenstvu u Hrvatskoj! Umalo pa turnir AVNOJ-a naredne zime, od Poreča do Varaždina, Zagreba do Splita. Nema Bosne, najbogatijeg rukometnog rudnika i najtragičnije rukometne priče. Priče o brodu koji tone, registracijama i preregistracijama, samovolji, javašluku, dugovima i svemu drugome umara i najizdržljivije, a kada ste niko i ništa, onda ne možete ni da očekujete zaštitu u gradu i zemlji EHF-a.
Šteta za momke. Evropski rukomet siromašniji je za momke u plavo-žutoj kombinaciji.
Ako hoćemo trenerski, pobednik ovih kvalifikacija je selektor Crnogoraca Dragan Đukić. Iako svi znaju da Crna Gora ima jednu od najtalentovanijih reprezentacija na svetu, momenat u kome je Župljanin stigao na klupu Crnogoraca je onaj kada krenete da bežite od požara, a vatra je već presekla put. Sa incidentom posle koga je Ljuba Obradović napustio Podgoricu, jednim bodom iz dva kola protiv najvećih rivala na putu za Hrvatsku, a kasnije i problemom na relaciji Savez – igrači, kada je pretilo potpuno rasulo u državnom timu, uspeo je srpski trener da pomiri zavađeno i fokusira tim na ono što ga čeka u preostala četiri mesta uz sav posao u izraelskom Makabiju.
Crnogorci su bili već prežaljeni, a zaključili su priču osvetom Rusima za eliminaciju na prošlom Evropskom prvenstvu. Ko se kladio na njih u novembru, sada je bogat čovek.
I da nije rekao, rekli bi drugi. Kakva sezona Raula Gonzalesa! Zaključak perfektan, maltretiranje Čeha, malo kazna za ubedljiv poraz na startu kvalifikacija, malo pokazivanje mišića u duelu dve ekipe gde se godinama već zna „ko je gazda“, a već od 45. minuta fešta, proslava, žurka za sve ono što se desilo u Skoplju u poslednjih 20 rukometnih dana. Ako su oko Line Červara bili podeljeni, i oni koji Vardar ne smatraju svojom ekipom, glorifikuju ime Španca koji je sve to zaslužio. I u trenutku najvećeg slavlja, Gonzales izbacuje onu „da će ovakve sezone biti teško ponoviti“, savršeno svestan trenutka, i euforije, ali i onoga što sledi kada nje nestane.
Da je neko i roditeljima bekovske startne srpske bekovske trojke Obradović – Stevanović – Orbović, rekao pre samo par meseci da će baš u ovom sastavu „orlovi“ zaigrati za prvo mesto sa Belorusima u Minsku – oni bi mislili da to govori neka budala. Nužda zakon menja, ali i potreba Jovice Cvetkovića da traži nove kandidate za filozofiju igre od koje ne odstupa. Težište sa generacije 1986 prirodno se pomerilo ka generaciji 1990 sa Đorđićem, mlađim Nenadićem, starijim Ilićem, Milićem i Ivaniševićem, isto tako talentovanoj, ali ne i ovenčanoj medaljama u mlađim kategorijama.
Srbija nije poražena na tri gostovanja u veoma teškoj grupi, čime se samo par reprezentacija može pohvaliti u ciklusu za Hrvatsku. Uz to, promovisana je nova golmanska trojka, krenulo se da dopunom bekovske linije, krila su u odličnom momentu svojih karijera i situacija, iako ne ružičasta, daleko je bolja od one koju smo imali samo pre godinu dana. Za reprezentaciju koja nije bila ni blizu Rija, a koja će u Hrvatskoj proslaviti četvrtu godinu od svoje poslednje pobede na velikom takmičenju (EURO 2014 u Danskoj protiv Poljaka)a, svaka pobeda u Hrvatskoj je velika kao kuća, a jedna je dovoljna da se uradi ono što nikada nije van kuće – plasman u drugi krug. Pod pretpostavkom da je srpski rukometni puk lupio o ledinu u prethodnim godinama i shvatio gde je u odnosu na svet – to će biti uspeh.
Debakl sa Nemcima je upravo poslužio Veselinu Vujovića da zategne dizgine posle slavljeničkog januara i pokaže da Slovenci mogu i znaju kada je to najpotrebnije. Suvereno gaženje Švajcaraca i Portugalaca, jasan je znak da je Slovenija vrhunska reprezentacija i često vrteška iz koje ispadaju svi oni koji svoju kartu neće ili ne mogu da plate znojem i suzama. Biće lepo videti Slovence u komšiluku.
A teško će biti pisati o pet reprezentacija, pratiti ih na dnevnom nivou – novinarski i insajderski. No, takva nam je sudbina, od kako smo 2007. godine rekli da najbolji rukomet dolazi odavde…
