Balkan Handball

KOLUMNA: Rano je za „Aufwiedersehen“

PIŠE: Žika Bogdanović

Često kažem da su dva kluba u svetskom rukometu posebna zbog svojih navijača – Kil i Vesprem, ali kada pogledate iz drugog ugla, to verovatno nije fer prema onima koji su „večito drugi“, a ostaju uz svoj klub decenijama. Ko danas, na primer, više navija za Metalurg, a sećate se do pre samo par godina, kada je Skoplje bilo više plavo nego crveno-crno.

Svake decenije po jednom, PIK Seged iznenadi Vesprem. Posle 1996 i 2007, jedanaesta sezona bila je kraj još jednog ciklusa.

Zvuči pomalo neverovatno za klub koji je rukometnoj Evropi pred očima već dve decenije, ali PIK Segedu je ovo tek treća titula nacionalnog šampiona (klub osnovan 1961). Zato je i slavlje vernih navijača ogromno, a sećam se i onog prethodnog, koje je bila prva velika priča na početku rada Balkan-Handball.com. Tek što smo počeli, nisu prošla ni dva meseca…

I tada je to bilo „čudo“ veće nego ovo, iako je PIK imao sasvim solidnu ekipu za evropske uslove, ali postati šampion Mađarske je uvek imalo težinu igranja u finalu EHF Lige šampiona, s obzirom da je Vesprem uvek bio tu negde. Bilo je čudo i zato što se tada kao trener debitant pojavio Vladan Matić i za par meseci uzeo trofej iskusnom trenerskom vuku Zdravku Zovku.

Može se reći da se Zovkova trenerska karijera od tog finala više nikada nije oporavila. Hrvatski stručnjak, koji je sedam godina proveo u Vespremu i doveo ga do prvog finala EHF Lige šampiona sa Magdeburgom, napustio je Balaton tog leta i više nikada i nigde nije bio ni blizu ozbiljnih rezultatskih visina u muškom rukometu, provodeći vreme uglavnom u ženskom hrvatskom rukometu sa neuspešnim izletom u Zvezdi iz Zvenizgoroda i uspešnim u mađarskom Dunaferu.

Navijači pevali „Aufwiedersehen“, Vranješ im poručio: Nije fer, imali smo povređene, hoćete ja da igram?

Sada vidim da mnogi to priželkjuju i Ljubi Vranješu, ali i verujem da Vesprem neće napraviti još jednu grešku u nizu i potražiti novog trenera.  To ozbiljni klubovi ne rade. Kada sam ga u jednom neformalnom razgovoru u Lilu pre godinu i po dana pitao za razloge da klub u kome ima čistu situaciju zameni uvek vrućom klupom Vesprema, sa balastom i kompleksom neosvojene Lige šampiona, elementima tragedije na terenu i van njega, upravama koje su teledigirovane iz političkog vrha Budimpešte, spletom sportsko-političko-ekonomskih interesa, gde trenera može da smeni i igrač (slučaj Ortega), reprezentaciji koja nema talenta i nikada ga neće ni imati osim preko „danka u krvi“ koji redovno uzima Srbima i vazda zatečenom srpskom rukometu, samo se blago nasmejao i rekao:

  • Vreme je za promenu, da probam i nešto drugačije.

Ne znam da li je tada bio svestan mojih reči, ali je mnogo šta ukapirao u međuvremenu. No, sve ima svoju cenu. Pa i takvu da se karijera stavi na kocku. Tranzicija je neminovna, jedna generacija sa Nađom, Sulićem, Ilićem, po prirodi stvari silazi sa scene, ali šta je sa transfer promašajima (Akambre) ili imenima koji nemaju težinu za igranje u takvom klubu (Tonesen, Rakotea). Ne može trener da podnese svu odgovornost, moraju i drugi.

Moramo sačekati novi Vesprem, pa podvući crtu. Iako mi je u celoj priči najviše žao navijača Vesprema, poručio bih – rano je za „Aufwiedersehen“.