Balkan Handball

KOLUMNA: „Rijeko, reko, rečice…“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

„A, gde su bili rukometaši 1987? – pitao me kum, kada su se svetla upalila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Pre izvesnog vremena bio sam na promociji filma „250 stepenika“ kolege Vladimira Pajića, koji govori o Bormiju 1987. godine, svetskoj tituli generacije Rađe, Divca, Kukoča, Đorđevića, koju je vodio Svetislav Pešić. „Beli harlemovci“ su se prisećali nekog planinarskog doma na Staroj planini u kome nisu imali ni poslugu, već su svetsko zlato kovali tako što su im iz Pirota donosili hranu tri puta dnevno, a oni isto toliko puta trenirali na asfaltnom terenu i šumi svuda okolo na 20 kilometara od civilizacije. Posle je došlo tih 250 stepenika na Igmanu.

Spektakl, 1000 ljudi na premijeri, puni emocija, da se naježiš. Kada su se suze osušile, a ovacije splasnule, odgovorio sam kratko.

„Bili smo šampioni sveta u Rijeci“

„Lažeš. Nikad čuo…“

„Verovao ili ne. Da li shvataš sada razliku između košarke i rukometa?“

„Pa, što ne snimiš film o tome?“

„Misliš li da ovo što već radim nije dovoljna utopija?“

Otišli smo. Ideja za ovaj tekst se pojavila isto veče, ali u moru „istegnutih loža i transfera“, nikako nije došla na red.

A, onda su stigli i „Čileanci“. Još jedan dokumentarac o neverovatnoj godini Jugoslavije, kada su na krovu sveta bili i fudbaleri sa Šukerom, Mijatom, Bobanom…

I oni što su silazili sa postolja, i oni što su majgerisali jugoslovenske policajce, svi ubijeni emocijama, sijali su na beogradskom asfaltu, kao nekada, ili bolje kao nikada. „Svi će ljudi braća biti“, bila je u pravu Oda radosti. Svi su se pomirli i zagrlili u slavu mladosti i svojih sportova, i na crveni tepih istrčaše.

Jedino još mi ne verujemo da su brkovi Kasima Kamenice nekada bili crni i da je bila „gužva“ za plavi dres. Mi, koji nikada tako međusobno nismo ratovali.

Zato ćemo uvek biti u njihovoj senci.