KOLUMNA: Skoplje ili Zagreb?

PIŠE: Žika Bogdanović

Lino Červar i Makedonija. Lino Červar i Hrvatska. Šestšestogodišnji stručnjak iz Umaga uvek je voleo da bude predmet pažnje javnosti i medija. Razume se, prevashodno, u pozitivnom kontekstu. Zaslužio ju je rezultatima, ali i često filigrantski preciznim odašiljanjem poruka na različite adrese od Skoplja, Beograda do Zagreba, koje su budile mistiku o njemu i njegovim promišljanjima.

Po sistemu „Za svakoga ponešto“, iskusni trenerski vuk, koji je život u šumi izučio sedamdesetih i osamdesetih godina, kada su se po jugoslovenskim terenima vodile raznorazne bitke, na terenu i još više van njega, uspešno kormilari svojom karijerom, sa po nekim padom, bez koga se u životu ne može.

Međutim, niko nema tu moć da ode tako daleko i kaže, prvog februara 2018. godine, biću ovde i ovde, sa štitom ili na njemu.

Šta bi Červar dobio, a šta izgubio odlaskom iz Skoplja i Makedonije? Da li je ta tema na stolu ili ispod njega. Kome šta više odgovara? Balkan-Handball.com je pokušao da ovu temu osvetili iz više uglova.

METALURG LININA LABORATORIJA

Retko koji trener ima privilegiju da je nedodirljiv u svom klubu i poslu. To je Lino Červar u Metalurgu. Prošao je period velikih uspeha i velikih tenzija, kada su i pored rezultata, koferi Červaru bili spakovani, a u njegove cipele je trebalo da uđe Ivica Obrvan. Jedna noć preobratila je gazdu Minča Jordanova od te odluke – i bio je u pravu. Červarovo delo u Metalurgu je ogromno. Prodaja Filipa Talevskog u Rajn Nekar Leven je bolno saznanje da klub iz „Autokomande“ nema šta da traži na trpezi velikih, ali simbolički potvrđuje sve ono što je Červar govorio godinama o budućnosti MK rukometa koja se proizvodi „u hali u predgrađu sa polomljenim prozorima“.

Kod Červara dolaze i odlaze igrači, afirmišu se ili odustaju, menjaju se formacije, a rezultat je uvek na nivou ili malo iznad očekivanog. Stiče se utisak da on sve može, i da promeni tri-četiri beka u polusezoni koje je sam doveo, i igra 7 na 6 svih 60 minuta bez straha da će mu neko „skakati po glavi“ ispred svlačionice i držati pridike. To je privilegija za trenera koja se ne ispušta. I to traje osam godina.

SKOPLJE NIJE ZAGREB

U Makedoniji se neće desiti da vam dva sata po završetku poslednjeg meča na Svetskom prvenstvu stigne mejl najave smene selektora. Červaru se ne bi desilo ono što se desilo Babiću, niti Lazarovu ono što se desilo Baliću, ali sam način i brzina donošenja odluka po sistemu „dao Zlaja, odbranio Bergerud“, nezamisliva je za ozbiljne Saveze, a makedonski, od „o-ruk“ sistema do pre par godina, prešao je dalek put ka postavljanju sistema sa Živkom Mukaetovim u ulozi prvog čoveka. Situacija u MK rukometu, u i oko reprezentacije je čistija nego što je to u Hrvatskoj. To ne treba da čudi, jer je nasleđe drugačije, pa vam se tako na vrat preko medija neće obesiti vajni analitičari, bivši igrači, kolege treneri – potencijalni naslednici, i svi oni koji misle da može više i bolje. Za MK rukomet je svaki, pa i mali korak napred, istorijski, i to se vrlo dobro shvata u rukometnim forumima. U Hrvatskoj uvek može bolje i više, i tu su tenzije neuporedivo veće. U Makedoniji se počelo gledati na duže staze. Noge su čvršće na zemlji.

DENARI, KUNE – NOVAC

Evropsko prvenstvo u Hrvatskoj biće spektakl na kome će se zaraditi i šansa da Kauboji osvoje jedino zlato koje nemaju pored olimpijskog i svetskog. Pod takvim okolnostima, „cifra“ je čarobna reč oko koje će se dogovarati (ili neće), Červar i HRS, ali teško je da će moći da dođu i izbliza onome što se špekuliše da ima u Skoplju. Dosadašnja razmera između plate trenera Metalurga i hrvatskog selektora (4:1) jasno sugeriše gde su novci. Ako se uz to doda i vođenje makedonske reprezentacije, razlika je jasna da bi se moglo zaključiti da „novac nije tema“. Logično je i da ne bude kočnica čoveku koji je uz Zorana Tutu Živkovića najplaćeniji trener svih vremena sa ovih prostora.

HOLIVUD

A povratak Červara u Hrvatsku ima obrise holivudske priče. Da osvoji jedino što nije osvojio. To evropsko zlato koje je umalo platio Metličićevim očima u Ljubljani i svojim crvenim kartonom u Norveškoj. Još jedan nastavak Rokija Balboe, ovog puta u rukometnom žanru. Digla bi se Hrvatska na noge. Mediji se još uvek ne stišavaju, iako ih po pravilu tri dana posle velikog takmičenja u januaru uhvati zimski san koji traje 12 meseci. Čekaju da prođe tih mesec dana, da HRS svečano podigne ruku pobednika i klikne – He is back! Vratio se da nas opet povede do vrha.

Teško je tome odoleti. To je ogroman izazov. A izazov je svaka treća reč u rečniku Line Červara, koji ima omertu na reč „novac“. Hoće li prihvatiti izazov kome nema ravnog u svetu rukometa? Ne sećamo se bolje rukometne priče sa filmskim primesama. Pravljenje „nove Makedonije“ nikada neće biti „blokbaster“ te vrste.

DOMOVINA ILI TATKOVINA

Može li prihvatiti izazov? Postoji li izlazna strategija po kojoj bi Červar Makedoniju zamenio Hrvatskom, a ostao na klupi Metalurga? To bi bez sumnje bila najkomotnija pozicija za njega. Da li bi to bila izdaja makedonskih rukometnih interesa iza kojih bi zajedno morali da stoje klub i Federacija? Naročito posle poslednje izjave iz koje Červar, kao i uvek, šalje strelice na obe strane – u domovinu i tatkovinu. Da li bi prihvatanje izazova u domovini bilo ekvivalent izdaji svoje druge kuće – koja mu je dala „ala-kard“ na sve procese kao nikome do sada?

PUKOVNIK ILI POKOJNIK?

A šta ako se vrati i ako ne uspe? Hrvatska može da pobedi svakoga i biće favorit za zlato u Zagrebu, ali na kantaru zaostaje za Francuzima, Dancima i Nemcima. Manje su joj šanse da dođe do zlata nego pre devet godina na SP 2009 koje je završila iza Francuza. Kada se ne ratuje puškama, na ovim prostorima se ljudi brišu gumicama. Červarov zalog je ogroman, jer bi rizikovao da ga ljudi pamte po nekoj 2018, a zaborave na 2003 i 2004. Najbolji primer živi u Srbiji, gde se 2005. Željka Obradovića često puta stavlja u prvi plan ispred 95, 96,97,98.

Status polumitskog bića, sve do dana kada će ga proglasiti rukometnim svecem (čim bude umro), zameniti za sudbinu živog čoveka – običnog trenera, neznalicu i pređašnjeg miljenika sreće? Za statuse, komentare, rafalnu paljbu sa svih strana, rasšrafljivanje po portalima, halabuku neprijatelja, pritisak od koga je i pobegao sa objašnjenjem o „atmosferi u kojoj više ne može raditi“? To je stvarno hazarderski čin.

Toliko bi to bio lud potez, da je pitanje – da li ga je moguće odbiti? I ostaviti zemlju u kojoj je glavni otpor kada se želi naturalizovati neki igrač za državni tim ili odrediti broj stranaca u klubovima.