Balkan Handball
Apartmani Beograd Centar Beoapartman

KOLUMNA: „U slavu našeg deteta, a njihovog čoveka“

Za nas ovde i zauvek, svako Prvenstvo je pitanje života i smrti. Ništa manje neće biti ni ovo januarsko 2017 u kome su Francuzi rešili da pokažu zašto je rukomet njihov sport, onaj isti koji smo im mi doneli, usadili i razvili. Na kraju smo im dali i genetiku Nikolu Karabatića – da od njega naprave superheroja – čudo balkanske snage i zapadnjačkog mentaliteta. On ih je digao u nebo za sva vremena. Ove tri nedelje će biti i omaž rođenom Nišliji, počevši od digitalnog lika na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Zaslužio je sve.

Sada taj isti sport gledamo na divljim live-strimovima (polovina Jugoslavije), dok druga se sprema da bodri svoje reprezentacije, koje su torbe napunile dresovima, loptama i lepkom, za koji su se negde na dnu zalepili i neki papiri pod naslovom „alibi priče“.

Ukratko, Francuska je vremenska i prostorna odrednica za sport koji nama sve manje pripada. Mi smo prošlost koja će se pojavljivati s vremena na vreme kao incident. Više nemamo ideje, ni entuzijazam, a parama im nikada i nismo mogli parirati. Njihova je sadašnjost i budućnost.

Možda i poslednji čovek koji je znao kako da im „doaka“ pre 14 godina kada je bio „niko i nigde u Lisabonu“ (parafraziraću naslov romana Oskara Vajlda), zvao se Lino Červar. Ludo bi bilo pričati o reprizama, kada na noć pred start na svom osmom uzastopnom velikom takmičenju, Makedonija na papiru „visi“ za drugi krug, koliko god to bilo neprijatno čuti. U toj koži se Červar najbolje oseća. Bez obzira što je u Makedoniji jasna podela na „volim“ i „ne volim ga“, delom i zato što mu Vardarov svet nikada neće oprostiti patnje u godinama vladavine Metalurga, ne postoji bolji čovek za trenerku RFM-a u ovom trenutku na kugli zemaljskoj. Iza priče o autsajderstvu i podmlađivanju, znam, krije se eksplozija, kriju motivacioni govori i faktor inata. Niko ne ide na Svetsko prvenstvo da bude 18-ti, kako prognoze kažu, a ponajmanje on. Červar odavno ne igra na sigurno. Mnogi se pitaju šta će mu ovo u životu, mnogi su ga već ustoličili na klupi Hrvatske na domaćem EURO 2018, ali jedino on zna – da li će biti crveno ili crno.

Kockar je i Kire Lazarov. Za razliku od mnogih zvezda i zvezdica, makedonski rukometni kralj je poturio leđa gde mnogi ne bi ni nogu. Mogao je da se oprosti, da kaže moje je prošlo, napucao sam 100.000 golova, imam 37 godina, doživeti bolje od onoga što jesam – neću, deca hoće na skijanje sa tatom, ali nije. Nije, jer zna da sve ono što poseje danas, poješće prekosutra. Bio je tu kada ničega nije bilo, bio je na vrhu, i sada ponovo na početku. Predaje štafetu, nije pobegao. Ima odgovornost prema sportu koji je proslavio i njegovoj budućnosti. Kome će sutra biti trener, direktor ili bilo šta ako rukomet umre sa njim? Tu vrstu svesti nemaju igrači njegovog nivoa u drugim dresovima. To je shvatio i Mirkulovski. Koliko god da boli. Jednom se pitaš u životu. Jednom snimaš svoj film, posle je sve repriza. Zato je Kire veliki.

A Hrvatska, nikada manja. Od tog Lisabona nije bila skromnija. Malo je ostalo od one SILE. Urušavanje autoriteta krenulo je s krajem Golužine i početkom Babićeve ere koju je, istini za volju, pratila i tranzicija kvaliteta, odlazak nekih momaka koji su znali kako se pobeđuje i igraju finala. Hrvatska i dalje traži te neke nove pobednike. Za sve to vreme, Babić nije propuštao da zabija autogolove sebi i svom timu, kada god mu se za to pružila prilika. Od pripisivanja pobeda natprirodnim silama, do kukanja o ulozi medija, pa sve do samo njemu jasne ostavke i praktično molbe da ga vrate nazad na posao – kojom je uzdrmao svoj trenerski autoritet. Uz sve to znanje nije sporno, ali za najveće stvari, treba i malo „nečega“ o čemu će novinari onda slagati bajke godinama.

Na dan, 11. januar, Hrvatska nema trenerski, a ni igrački autoritet da se bori za veliko finale i osvetu Francuzima u Bersiju. Osim Duvnjaka i Štrleka, još uvek tu niko nije babaroga. Ne znam zašto se ljudi čude kada Babić spominje „minimum četvrtfinale“. Prvi put posle 14 godina Hrvatska nema kvalitet u rukama i nogama da bi je mogli zvati delom TOP 4. Opet, često to nije ni bitno…

U 2016. godini, Slovenija je prikazala i najgore, i najbolje lice. Bilo bi lepo videti onaj savršeni rukomet iz Rija, ako je to ikako moguće, bez Zormana i Bombača. Onda bi stvarno svi mogli Vujoviću da skinu kapu, koji polako otpisuje jednog po jednog zaslužnog reprezentativca, a to zna da boli. Odlaske Zvižeja i Gajića, pokrili su rezultati i adekvatne zamene. Videćemo kako će ići sa Škofom i Zormanom.

Mnogo šta ćemo videti. Uživajte koliko god možete, a nerviranje – na minimum. Zaslužili smo. Januar je naš mesec. Kažite svima – HANDBALL TIME.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *