Balkan Handball

KOLUMNA: Za rukomet, parče po parče

PIŠE: Žika Bogdanović

Nagađa se da ne pričaju Peđa Danilović i Sale Đorđević? Trućaju sportski novinari između sebe da je bilo i „peglanja“ između jednog centra i jednog beka na treningu. Zaboravite, nikada nećemo saznati. Nikada nećemo imati ispovest takve vrste od aktera potencijalne drame, nikada ni jedan od onih 35 novinara koji su bili u Kini, i da zna, i da je video ili samo čuo, „propevati neće“. Naprotiv, bljuvaće vatru na svakog ko i tvitom postavi sumnju u božanski status košarke, reprezentacije, legendi. Već su počeli. I kada je neuspeh, nije neuspeh. I kada nismo uspeli, idemo dalje. I kada smo potrošili brdo novca, državnih i medijskih resursa, doslovno, silovali javnost iz dana u dan, sata u sat proteklih godinu dana o tome kako će osvojiti svetsko zlato, idemo ponovo, kupujemo osiguranja za NBA igrače, uzimamo hale, kupujemo vaučere za OI kvalifikacije.

Pa, normalno, nije vam to rukomet. Ni šest sati nije prošlo, od dva do osam ujutru, a portali su osvanuli sa, iz sekunde u sekundu, opisanim sukobom Jovice Cvetkovića i Dragana Škrbića u Splitu. Vole ljudi da „pevaju“, da stvaraju sebi alibi po sistemu „što gore, to meni lakše“, da zabavljaju „opoziciju“, sada jednu, juče drugu, prekosutra, treću. Valjda da bi bilo bolje posle toga. Neko je tog ranog splitskog jutra pevao portalima u slušalicu. Neko od onih 10 ljudi koji su bili svedoci toga. Valjda, da bi pomogao svom sportu. A reprezentaciju čeka odlučujuća utakmica na prvenstvu. I da je to jedini primer, ima ih koliko hoćete, ali prvi bio na pameti.

Neko drugi zna, za razliku od rukometaša, da ne istresa svoj prljav veš, da ne tera sponzore, navijače i decu od sebe. Svesni su bili od vajkada, do danas. I zato o ljudima koji su stvarali košarku priča se kao o doajenima, onima koji su rukomet kastrirali školskim salama u dimenzijama košarkaških terena, ulazili revolucionarno u najvažnije kabinete, lepili sebi etiketu „nacionalnog sporta“, bili uvek avangarda. Snimaju se filmovi, pišu knjige, priče, bajke. O ljudima koji su stvarali rukomet, ili se ne zna ništa, ili dođu legendarne dosetke o tome kako su prodavali patike koje je trebalo da doniraju…

Kada god želim da bilo šta vezano za rukomet uporedim sa košarkom, uvek od prijatelja dobijem onu da ne mešam „babe i žabe“. Baba je, pogađate, naš sport.

Sport kome preti da bude proteran iz Beograda. Ono izbacivanje iz „Pionira“ pred meč sa Hrvatima u aprilu, bio je „težak udarac za rukomet“ kako reče Nenad Peruničić tih dana. A kakav bi bio da se Miško Ražnatović dogovorio sa „SC Voždovac“ i u rukometni hram na Banjici uselio svoju MEGU da igra ABA ligu? Da li bi Partizan i Obilić u Padinskoj Skeli igrali Super ligu, a ostali otišli na beton? S druge strane mosta, KK Partizan je ušao u „malu Arenu“, a najbolji klub po Rukometnom savezu Beograda ove godine, URK Studentski Grad, prvi korisnik te dvorane, jedne od dve rukometnih dimenzija, izgubio i poslednje mesto za trening u najvećoj beogradskoj opštini. Status „izbačeni“.

Jednom mi je Hasan Mustafa na pitanje o vremenskom ograničenju napada odgovorio sa „nećemo da kopiramo košarku“. Nisam ga razumeo ni do dan danas, ali u nečemu, moramo da postanemo kopija vernija od originala. Da volimo naš sport koliko oni njihov. To je preduslov da se stvari menjaju. Ako za to nije kasno. Da ova apatija nekako prestane. Jer šta je drugo nego apatija, ako tek par klubova sa čitave rukometne scene u Srbiji, komunicira sa medijima kako se komunicira svuda u svetu – putem saopštenja, slanjem vesti i fotografija o aktuelnostima u klubu, održavanjem konferencija, a sa navijačima pravljenjem lokalnih faca od igrača, nagradnim igrama i slično. Na šta liče klupski sajtovi (ko ih ima), Fejsbuk stranice, Instagram profili, koliko je klubova objavilo fotografije svojih seniorskih sastava na početku sezone (najbolji beogradski sportski fotografi takve seanse naplaćuju 5.000 dinara), koliko njih nas je udostojilo informacije o transferima, trenerima, novim dresovima, koliko je sezonskih karata prodato (makar i za dinar), da li je bilo šta urađeno da se samo još jedan čovek ili dete zaintigira da uđe u halu? Odgovor znate. Pogledajte kako se prodaju sezonske karte u Bugojnu, kako dron piči preko Gornjeg Vakufa u nameri da pozove navijače na „još jednu nezaboravnu sezonu“, kako u Velenju prodaju dresove kako bi pomogli svojoj navijačkoj grupi za 25. rođendan, kako se predstavlja novi trener golmana u Vogošći, kako se slika početak priprema u Skoplju. Nije stvar u lovi, stvar je u glavi. Da ne ispadne da su nam iluminati krivi… Da ne mogu da se pošalju tri rečenice izjave trenera jednom u nedelju dana medijima na mejl, da se angažuje pristojan fotograf dva puta tokom sezone da ispuca utakmice i pošalje medijima te fotografije, a ne da koriste prljave lopte iz arhive od pre 10 godina, da se podeli par majica navijačima i od toga napravi događaj, itd, ko ima smislenu odbranu za to?

Rukomet mora da se brani, deo po deo. I u klubovima, i u Savezu, i u medijskom prostoru, i na socijalnim mrežama. To Balkan-Handball.com zna svakog jutra kada sednemo za računar i izbacujemo vesti koje ove desetine hiljada rukometnih ljudi nemaju gde da vide u mejnstrim medijima. Jedna teritorija je i ta hala na Banjici. Kup Branislava Pokrajca je način da se sačuva nešto od tradicije u našem sportu. Naredni korak bi trebalo da bude „Hala Branislav Pokrajac“ na Banjici. Ako će već bista Aleksandra Nikolića krasiti dvorište „Pionira“, košarkaškog hrama otvorenog rukometnim zlatom 1973. godine, konzensus mora da postoji da i profesor ima svoje parče neba iznad Beograda. Zaslužio je prvi čovek u srpskom sportu koji je ujedinio olimpijska zlata na terenu i na klupi. Zaslužio je rukomet da se za to izborimo. Ali prvo, konzensus oko bilo čega. Prvo i najteže za ljude u srpskom rukometu.

7 Comments

  1. Niko

    20/09/2019 at 08:51

    Uvek je bilo i bice da jad i beda se bori izmedju sebe za ono malo sto je ostalo a oni koji imaju oni se udruzuju da ne bi ratovali i da bi jos vise imali.
    Kada nasi rukometni radnici vise vremena provedu u svojim i tudjim kancelarijama radeci i trazeci plus sredstava za klub i tu decu moze biti nesto, ali ako i dalje budu glavni oslonci kafana i kafica gde pricaju price kako su nekad bili i trose ono malo novca sto ima nigde necemo stici.
    U Francuskoj drustveni kapital je voema vazan ali danas ima sve vise i vise klubova koji traze privatni kapital i time poboljsavaju svoju situaciju. Bore se da izgrade hale gde mogu da docekaju i ugode velikim sponzorima.
    Neophodno je da u Srbiji se pojave klubovi koji znaju da rade i da ostali gledaju i rade sta oni mogu u svojim sredinama osim da se pljuju i blate sposobni.

    • Svetlo

      20/09/2019 at 11:40

      Ma ne vredi pisati onom koji je ovo napisao. Sam je protagonista i stvaralac te atmosfere u rukometu, bar u poslednjih 15 godina kad je bila sansa da se prestane sa samoranjavanjem a sad i sa samoubistvom. Onaj i oni koji nisu podrzali da se Tasmajdan nazove po Jeleni Gencic bi da sad Banjicu naziva po Pokrajcu. Koji je uzgred bas deo te atmosfere posle mene potop i udri po rukometu a ne kao Aleksandar Nikolic sve za kosarku i stvori svoje naslednike. Zato i treba da ima halu. Dao je kosarci. P.S. secam se nije davno bilo Partizan Liga sampiona reprezentaccija medalje, slike ekipe promocije akcije humanitarne obrazovne propagandne otvorenost ka svim medijima i sve sto ovde kaze (valjda u griži savesti) novinar pa om to ne bese dobro nego prbo ocutase pa srusise u blato uvukose i sad na blato kukaju. U balkan handbal sam se ponadala kad sam citala jedan tekst Misli lepse vidi dalje prr desetak godina ali izgleda da to drugi nisu razumeli ni danas. Ja bar gledam medalju na zidu i uspomene u srcu a Vi?

      • MOTIKA

        20/09/2019 at 14:15

        Ružno je potpisivanje u ime Cece Ognjenovic, devojka je super ali ni tada nije znala za Balkan-Handball i pamflet predsedničke kolumne od tri sata čitanja, a tek sada je ne interesuje rukomet.

        Nego objasni Ceco kako ste napravili školu rukometa od onakvog kluba kao što je Partizan i punili Pionir sa 350 ljudi protiv Kila u vreme najveće rukometne euforije. Balkan Handball vam je kriv sto ste bili toliko jaki u društvu i sportu da su vas proterali iz Beoggrada u Nis? Sto vam nisu pomogli novinari koje ste vodali tih godina po Evropi? Oni sto rade dva sata dnevno i to copy/paste sa ovog sajta.

        O savezu, selektorima bez dana radnog staza, raznim moticicama i lazicima koji su postali nukleus ovog unistenog sporta nema sta vise da se prica. Unistili ste ga, i vi, i ovi sada, i oni pre vas.

        • Svetlo

          21/09/2019 at 18:14

          Ne znam gde si videla ime Cece Ognjenović. Možda u masti. Ili grizi savesti. Zbog rasturanja njene i naše reprezentacije. Medaljne. Koja će ostati za istoriju po rezultatu i punoj Areni uprkos takvima i sličnima. Puni mržnje apelujete sa svojih stranica ovih dana rukomet i Srbija ispred svega a znamo kako ste se odnosili u vreme naše pa i muške medalje pa sad dodjete na pitanje sto se ekipe ne slikaju pre prvenstva kad dobijete ono čemu smo svi bili svedoci (tada evropskog muškog Partizana a da nije takvih bilo bi i evropskog Zaječara) onda krenete sa tlapnja i još većim mržnjom malih neuspešnih mediokriteta. Dobar deo komentara ti je besmislen verovatno i netačan ali jedan je mera malenkosti; onaj o tekstu Misli lepše vidi dalje tvog kolege Bogdanovića. Vi to niste ni razumeli ni citali to je za vas nedobacivo, pre svega na ljudskom nivou, ali mi a vidi se i muškarci smo poverovali to delili i vodheni takvim motivima došli na vrh Evrope i Sveta, napravili karijere, ostvarili snove. Koje takvi ne mogu ni imati a kamoli ostvariti. Najveći domet zeton. Nek uzme kolega Bogdanovic pa da kao sa Ilićem krene u razgovor sa celom ženskom reprezentacijom (godinama čitamo isto i iste svuda) a verovatno i sa muškarcima pa ćete ćuti isto od skoro svih. Ali vi volite da živite u svetu svog dobačaja. A to je prilično nisko. Ali eto uzmite pravo na sve vaše stranice i najniže tlapnje, ne možete nam uzeti medalje titule rezultate karijere. Eto, ne smetamo nadmasite vi i vasi puleni. P.S. Kad već prividjate Cecu, kako nje koja nas je sve vodila do medalje ne beše nikad na raznim rukometnim stranicama? Ah, da, svaka od nas zna zašto je to tako.

        • Zeljko

          21/09/2019 at 22:59

          Ti si motiko bas pukao ili promasio vest. Ovo je dobra tema a ti o nekoj Ceci i bakracima. I sve suprotno porukama teksta. Sramota.

  2. Oliver

    20/09/2019 at 11:53

    Nie rukomet samo BG, mora se raditi po ostalim gradovima…

  3. Migel

    23/09/2019 at 20:52

    Dubok naklon za tekst. Svaki komentar je suvisan.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *