Silvio Ivandija je stao u red onih koji su sporazumno raskinuli saradnju sa najvećim klubom na prostorima bivše Jugoslavije – RK PPD Zagreb. Tako je po ko zna koji put megalomanija zasnovana na neverovatnim devedesetima u kojima su Zagrepčani postali evropska rukometna sila, a u deceniji iza nas, sišli stepenicu niže, odnosno, digli na kratko i nerealno u dve sezone Veselina Vujovića, naplatila račun samo i isključivo treneru.
Pa ko bi, uistinu, bio veći krivac zašto Zagreba neće biti u Kelnu ni u osmoj godini postojanja tog čudovišnog rukometnog spektakla, nego čovek kome date ekipu sa tri poraza na startu EHF Lige šampiona, skromnim pojačanjima o kojima smo pisali odavno, deset igrača na Svetskom prvenstvu i sastavom u totalu – koji nije u prvih 10 u EHF Ligi šampiona ni po jednom parametru, osim po broju gledalaca na utakmicama?
Nije blistao Silvio Ivandija na klupi Zagreba, kao što je to radio na nekim svojim prethodnim poslovima, ali se kretao u granicama mogućeg. U sastavu u kome je puno malokrvnosti i malo jakih karaktera – generalno, malo TOP materijala, nije izazivao efekat 101%, ali nije išao ni previše ispod standarda jednog skromnog sastava kakav Zagreb ima.
Nije bilo za sumnju da Zagreb neće moći protiv sebe i da taj korak nazad u shvatanju gde je, ko i šta na evropskoj rukometnoj mapi. neće biti napravljen. Zagreb jednostavno mora biti najbolji i negovati sentencu da se „u svakoj utakmici ide na pobedu“. A tu nebulozu plaćaju jedino i isključivo treneri. Ranije je pao Veselin Vujović, pre njega, Boris Dvoršek, onomad Ivica Obrvan, pa Slavko Goluža, a ne bi trebalo zaboraviti ni Nenu Kljaića, iako je taj „kleš“ imao drugi povod.
I onda se dođe do zaključka da Hrvatska nema dovoljno iskusnog trenera, odnosno, da samo Lino Červar može voditi Hrvatsku na EURO 2018. Naravno, jer čistilište kroz koje se prođe u Zagrebu teško je preživeti sa glavom iznad vode. Tu niko nije bio slučajno i svako je na kraju našao svoj trenerski, uglavnom zaobilazni, put, ali etiketa „potrošenog“ gotovo svakome stoji zalepljena na čelu.
Umesto da pravi nove selektore i trenersku budućnost, filozofija Zagreba je da za malo para afirmiše velike igrače. Samo, ne prave se oni sami od sebe. To se zaboravlja. A prodaja „mačke u džaku“ obično se završi kontraproduktivno, jer na koncu konca, reprezentacija ne dobije vrhunske igrače, već poluproizvode. Zato su Mamić, Slišković i Cindrić napravljeni negde drugde…
No, filozofija će ostati ista. U njoj nema mesta za istinu da je budžet tri, četiri i pet puta manji od najvećih klubova, koji pune svoje dvorane navijačima sa kupljenim kartama. Čak i da su čaršijske priče vezane za povratak Line Červara istinite, ni velikog Maga di Umaga neće mimoići ista sudbina ako ne saplete neki Vesprem ili Rajn Nekar Leven u osmini finala…
