Balkan Handball

KOLUMNA: Zbogom Titi, tlačitelju Hrvata i ostalih naroda i narodnosti

PIŠE: Žika Bogdanović

Težak je ovaj jun. Emotivan. Toliko nabijenih sitnica i malo krupnijih stvari koje nam život znače, oplemenjuju ga i čine boljim. Posle svega ovoga što smo preživeli sa Vardarom, oproštajima u Vespremu, usledile su nove priče koje će ostati urezane za sva vremena.

Sada neko će reći ovaj, neko onaj, ali generacije koje su otvorile oči sa internetom teško će u glavi stvoriti nečiji drugi lik kada im date zadatak da zamisle rukometnog golmana. Tjeri TIti Omejer. Završio je, kraj u 43-oj, a delovalo je da nikada neće. Još je Maksim Gorki rekao „gde počinje gramatika, tu prestaje umetnost“, zato smo ga furali onako po srpski „Omejer“ tokom većeg dela karijere, pa nam je tako bilo slatko i da završimo.

Otišao je Titi. Za sve ono što je napravio, dobio je par upaljenih baklji ispred hale pred svoj poslednji meč. Skromno, možda je bolja reč – jadno. Tako to rade klubovi bez tradicije.

Van terena ličio je na one mirne momke iz komšiluka, koji vam se uredno jave, pridrže vrata od lifta i starijoj komšinici sa sprata pomognu da prenese komodu iz predsoblja u dnevnu sobu. Gotovo pa sramežljiv, sa bogatim unutrašnjim dijalozima (to osetiš na čoveku) i nenapadnim osmehom koji biste više videli u očima nego na licu.

A onda, te oči bi „zakovrnile“ svaki put kada bi sudije svirnule za početak, a Titi ugledao loptu i protivničke šutere. Metamorfoza mirnog dečka iz komšiluka u serijskog ubicu koji umesto komode baca komšinicu i njenog pekinezera sa osmog sprata ostaće nešto najfascinantnije što je rukometni svet imao u svom iskustvu.

Kada se uključi u taj „mod“, stradali su mnogi, stradali su puno i ostajali poraženi gotovo uvek. Deset zlatnih medalja sa velikih takmičenja, ali ne za nošenje peškira, već opasno zarađenih na njegovim rukama i nogama. Ukupno 14 odličja, dve Lige šampiona i svašta nešto još…

Bio je promoter prvog Kampa rukometnih golmana u Makarskoj leta 2011. godine od koga je svetski brend stvorio moj prijatelj Mario Čaljkušić. Kao dete je bio srećan u društvu svog idola Mirka Bašića. Stigla je i vožnja sa Alenom Bokšićem gliserom do Hvara, od organizatora je dobio sebe u „ulju na platnu“, njegova silueta krasila je logo samog Kampa. Mediji su potrčali u sred sezone na Jadran. Takvog respekta prema nekome ko je toliko puta zagorčao život reprezentaciji Hrvatske, do tada nisam video.

„A vidi ga, šta nam je radija prošle zime, i one tamo, i one tamo…. i one tamo“, vrteli su glavom sportski novinari diljem Dalmacije.

„Je li to onaaaj?“, vikala je poslovično nezainteresovana i po malo nagluva srednjovečna konobarica hotela „Afrodita“ u Tučepima, već spremna da mu kafu sasuje u lice.

U svakom mitu pola istine prospite, a priča se da je jedan od organizatora jedva umolio jednog lokalca da siđe sa „čeke“ između Makarske i Tučepa, odakle je vazdušnom puškom hteo da probuši čamac na kome je Titi sa gospođom i Alenom sekao talase udišući mirišljavi jadranski vazduh.

„Čekaj, čoveče, gost nam je“, vikao je jedan od organizatora.

„Briga me. Nek vrati sva ona zlata što nam je uzea“, vikao je uzbuđeni član gorske službe koji je trebalo tog dana da odvraća šašave češke turiste u papučama, penjače na Biokovo.

I eto, opet takva neka storija koja inspiriše. Do 24-te je branio u „nekom“ Selestatu, daleko od čuda od deteta. Da bi postao broj u Francuskoj čekao je još par godina, a do svetskog vrha je stigao tek oko tridesete. Nije bio ni najviši, ni najbrži, nije ni najviše skakao, ali kada se podvuče crta – bio je najbolji. Kako? Svako će imati svoju priču i objašnjenje. Tako valjda nastaju legende.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *