Balkan Handball
Apartmani Beograd Centar Beoapartman

Kolumna Žike Bogdanovića: Odnesi me do Bersija

„Sada tek znamo da ništa ne znamo“, reči Sokratove, dobile su punu primenu  u rukometu u poslednja 48 časa. Još uvek, hvala Bogu, nije vreme za umiranje, jer onaj pravi turnir je tek počeo, a mi se još jednom uverili da nije floskula kada se kaže da takmičenje tek počinje od osmine finala. Sve u grupi i može, i ne mora, ali onda vam dođe sudnji dan kada i mora, i mora da može.

I dok te Mađare još nekako čovek i može da postavi u neki folder razuma, s obzirom da momčine igraju u Vespremu i Segedu godinama, imaju polufinale iz Londona, dva puta TOP 8 na Svetskim prvenstvima, ma koliko ih mi stavljali u drugu kategoriju, može da im se desi savršen meč, ovo sa Katarom nikome ne ide u glavu. Valero Rivera je, činilo se, otišao da pogine (doduše, za najveću platu u rukometnoj nomenklaturi) u Pariz, izgubio uvodni meč od Egipta, pokazao slabost sa ekipom u kojoj više nije bilo nekih kupljenih zvezda jer love i nema više u izobilju i sve se mislilo, proćiće kao „nekada“ kada su služili za jači trening Evropljanima.

Eto…više niko ne priča o petrodolarima, a po onome kakav su naboj imali na terenu protiv Nemaca, i ti kupljeni Katarci, delovali su kao da su ih majke rađale u pustinji na 50 km od Dohe. Bez obzira na to, momci rađani po Sevnici, Celju i Ribnici, moraju da budu na istom nivou rešenosti ako misle da pobede. To je osnovno. Da im se ne desi Španija ili par sličnih situacija u prošlosti, gde prosto već posle 15 minuta ne želite više da gledate taj tim i najradije bi okrenuli kanal. Vi znate da oni mogu mnogo bolje, ali da od tog bolje, baš tog dana kada je napotrebnije, nema ništa.

E, pa danas nema mesta za grešku. I tu malodušnost koja s vremena na vreme pogodi SLO rukometaše poput meteora, pa im ni dva Vujovića na klupi ne mogu pomoći, protiv Katara ne smemo osetiti ni u sekundi. Inače, nema ništa od polufinala. Jedno četvrtfinale je izgubljeno pre par meseci od Danaca već u 40 minuta, ali se ono može svesti pod kvalitet. Ovo ne bi smelo do poslednjeg zvižduka. Polufinale „nikada jeftinije“ ili barem podjednako onom iz Barselone 2013. godine.

Lino Červar je znao ulogu i značaj medija, i borio se lavovski za svoje mesto. Slavko Goluža je to takođe znao, ali nije umeo da uspostavi komunikaciju i da dva olimpijska zlata i simbol „večitog člana“ najuspešnije reprezentacije valorizuje kroz bolji medijski status. Željko Babić, i ne razume ulogu medija, i ne želi da se postavi u skladu sa funkcijom koju obavlja. Kada bi razumeo, znao bi da se za hrvatski rukomet i hrvatsku rerpezentaciju u Francuskoj još ništa nije desilo. Umesto toga, rezigniran je stavom medija i javnosti da se pobeda nad Egiptom nema šta slaviti. To što je minimalni cilj ispunjen, to nikome nije izmamilo suzu radosnicu, niti naježilo. Hrvatska od 2003. godine, dakle 14 godina nije išla ispod TOP 8. S tog aspekta, Prvenstvo počinje protiv Španije. Ne možete kod ljudi da izbrišete sećanje na prošlost i kažete pa ovo je sada nešto novo. Jednostavno, nasleđe je toliko bogato, da ne priznaje ništa osim konkretnog uspeha – u rukama, opipljivog, od plemenitih metala. U studiju RTL-a imate dva olimpijska pobednika, na tribini još jednog iz Atlante, na klupi zlatnog svetskog i olimpijskog kapitena, a u prvom redu tribina najboljeg svih vremena po IHF-u. Treba raditi s tim bremenom. To je nezahvalna uloga za selektora ko god da bio. Ali zato, taj čovek to mora prihvatiti i shvatiti da kada se priča o problemima, projektuje se put koji bi trebalo da vodi do kraja. Naviklo se na medalje, polufinala, i tu ni jedna izjava, povreda ili slično, ne može ništa.

A ljudi su opravdano zabrinuti, jer Hrvatska igra na mahove, igra loše, pa dobro, pada, čas u napadu, čas u odbrani. Igra 7 na 6 izgleda haotično. A konačno, tu je i pravi protivnik – neko ko neće da propusti da kazni „crnu rupu od 10 minuta“, već će da je iskoristi i pobedi. Zato se niko ne uživljava u pobedu nad Faraonima, već gleda, kako protiv Španije ako bude kako je bilo? A, ne mora tako. I ova Hrvatska može mnogo bolje, i bez ovoga, i bez onoga…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *