Negde s proleća 2013. godine, eks novinar Politike – kolega Novo Bojičić i moja malenkost, pokrenusmo „onlajn magazin“ RUKOMET EKSKLUZIV, sa željom da napravimo nešto što će imati malo trajniju vrednost od ovih „pet rečenica tekstova sa DOOOBRIM naslovom“ koja je postala standard za današnje klik-novinarstvo. DA nećemo uspeti postalo je jasno posle par meseci po broju pretplatnika za 100 strana kvalitetnog teksta na kojima smo izvrnuli utrobu dajući 200% našeg novinarskog-rukometnog znanja i ideja.
Definiciju nam je dao jedan prepametni trenerčić – sa ovih prostora, koji već godinama radi van Evrope rečenicom „da on već plaća internet na mesečnom nivou“ i da nema nameru da plaća za rukometne priče svojom mukom zarađenu kafu (cena mesečnika je bila 2.5 EUR). Lekciju nepostojanja svesti za nešto što bi trebalo da bude univerzalna promocija čitave rukometne zajednice, shvatili smo na primeru te ispijene kafe, ali ono što je bitno, jeste da su iza nas ostali neki tekstovi, koji i danas mogu da se čitaju.
Tako je jedan bio o POKERU ASOVA ZA BUDUĆNOST, napisan o generaciji 1992, Filipa Ivića, Boruta Mačkovšeka, Dejana Manaskova i Bogdana Radivojevića.
Četiri godine kasnije, trojica od četvorice nosioci su svojih nacionalnih timova. O četvrtospomenutom Bogdanu, koji je godinama bio na „crnoj listi“ državnog tima (verovatno zbog frizure i dugih čarapa), nećemo ovom prilikom, jer su „srpska posla“ i dovela „orlove“ da ih u januaru nema nigde.
Moje prvo pitanje upućeno Veselinu Vujoviću po postavljenju na mesto selektora reprezentacije Slovenije bilo je „šta će biti sa Mačkovšekom?“, na šta je odgovor bio u njegovom stilu „To mi je prvi pacijent“. Dečko, koji je dodirnuo zvezde sa 21 godinom na SP 2013 vodeći SLO do polufinala, pa onda terorisao ekipe poput Kila i HSV-a u EHF Ligi šampiona, sigurno bi mogao knjigu da napiše o svom padu u prethodne četiri godine od Nemačke, Belorusije, Francuske pod naslovom „Od Celja do Celja“. Skupo je platio odrastanje, i kada su mnogi već pomislili da će zauivek ostati dete u telu igrača koji je mogao da bude najbolji levi bek na svetu, dao je signal da bi mogao „nazad“. Turnir je tek počeo i rano je reći da li će stari MAČAK ponovo postati „onaj mladi“ (stari), ali je jasno da su mu Vujović i Tamše poslednji doktori za ranjene šapice. Svi znamo da Slovenija do medalje, sada, sutra i prekosutra, može samo sa Mačkovšekom iz 2013. godine. Taj momak, koliko god „ludu glavu“ da ima, i dalje je MUST slovenačkog rukometa.
Pitam se danima pred Prvenstvo, šta je u hrvatskom rukometu starije „kokoška ili jaje“ – „Zagreb ili reprezentacija?“. Već godinama priče o određivanju putnika na veliko takmičenje u minut posle 12 liče na sapunice (još više u nekim drugim reprezentacijama). Kao da selektori na osnovu poslednjeg doručka tokom koga je neko pojeo dve viršle više od kandidata na poziciji, lome stvar, a ne shvataju da u glavama igrača traje krš i lom. I uvek ista priča, i pritisak, i igrači bez fokusa, i mediji za vratom (Onesta je bio doktor za te stvari), a sve pod paskom da se niko ne uvredi i da smo svi tim. Tako je i priča sa hrvatskim golmanima već duže vreme, i ne samo za vakta Babića. Jasno je kao dan da je Filip Ivić apsolutno dominantna figura na hrvatskom golu već mesecima unazad, i ako već nema Mirka Alilovića, neko ko mora biti starter u narednim godinama. Preživeo je 2016-tu, krizu, odluku da ode od kuće i sav taj pritisak podneo na nogama. Momak čiste glave kao robot i totalno posvećen onome što radi. Fića Ivić je dosadan koliko je rukometan, a to znači i „zlatan“ za hrvatski državni tim.
Babić je presekao da ne povede desnog beka sa najboljom formom u polusezoni, Šimeta Ivića, i njemu pretpostavio Stepančića i Šebetića, dok je Kozina od startera u Riju dočekao da ispadne iz sastava. Neko bi rekao „Zagreb“, dodao bih „mrtvi i ranjeni se broje na kraju“, a tada se donosi i zaključak. Za sada, „Gvardiola iz Opuzena“ je na dobitku.
A deo trilinga kome niko ništa ne može osim njega samog – zove se Dejan Manaskov. Dok čekamo Taleskog, odavno je jasno da Makedonija ima naslednika Kire Lazarova. Sin Pepija Manaskova je odavno majstor rukometa, a samo su ga glupe odluke da statira Dibirovu i Sigurdsonu, usporile da ne izbije na vrh i u klupskom smislu. A, izbiće. Genetika, karakter „tihog ubice“, sve što treba da ga zovu balkanskim Genshajmerom, TOP 10 je na svojoj poziciji, još da pronađe mesto na kugli zemaljskoj gde će biti „tata“ i naravno – da svoj rejting kao najbolji desni bek na svetu, grande Lazarov, potvrđuje svaki put iznova grizući parket za svoju zemlju.
Dobro su krenuli, nastavljamo da ih gledamo. TRILING ASOVA ZA ODMAH.
