Balkan Handball

KOLUMNA: 24 sata u Berlinu bez Berlinaca

PIŠE: ZORICA RADOJKOVIĆ

Dok se vozim ka Lajpcigu iz Berlina razmišljam o protekla 24 sata. Prvi put sam u Nemačkoj. Šetajući satima u pešačkoj turi po Berlinu i slušajući istoriju, podsetila sam se možda i zašto. Loš glas. Površno gledano do maksimuma, iako nisam nikakvo zlopamtilo, samo mi se jednostavno nikada nije svidjao bilo kakav vid demonstracije sile. Prijatelji znaju koliko volim da putujem pa mi ne veruju, ali nekako mi Nemačka nikada nije bila na listi ženja ni prioriteta. Ipak, Svetsko prvenstvo je ipak bio zov kome nisam odolela, mada bi putnica meni svakako došla pre ili kasnije. A sada znam da je trebalo da dodjem i ranije.

Znala sam i pre dolaska da za Berlin kažu da nije klasičan nemački grad, a to se i potvrdilo u praksi. Turisti su svuda, ne znam ni da li sam srela Berlinca i na ulici. Osim što mi je jedan fini gospodin na tečnom nemačkom (koji ne razumem), na putu od aerodroma ka centru na kraju gestovima razjasnio da mogu menjati prevozna sredstva sa istom kartom u narednih 120 minuta. Ubrzo po dolasku upoznala sam Kineskinju, Brazilca i Australijanku. Umetnica u duši rešila da nauči da slika u narednih godinu dana, reditelj koji snima film o trgovini ljudima i studentkinja dizajna na povremenom poslu turističkog vodiča. Zajedničko im je što ni za Srbiju, a ni za rukomet nikad nisu čuli. Dok sam pokazivala tu tačkicu od zemlje na mapi sveta, bila sam nekako ponosna, ali objašnjavanje rukometa kao sporta je išlo daleko teže. Od ove dve sam brzo odustala, dok se Brazilac na kraju setio da ima taj neki „fudbal rukama“. Dakle Hasane, iako pričate da rukomet postaje globalni sport, očekujem da nadjete način da doprete do kineskih i australijskih umetnica. 

Za razliku od prvog čoveka svetskog rukometa, koji nije preterano zainteresovan da menjanjem pravila unapredi naš sport, prvi čovek Berlina vrlo je zainteresovan za svako poboljšanje. Svuda se nešto radi i gradi, zatvorene ulice, gradilišta i kranovi na sve strane. Muzička fontana mi nije bila na putu, ali mogu reći da je gradjevinska sezona u jeku skoro kao u Beogradu. Sećam se da sam nekad negde i pročitala da će Beograd biti novi Berlin jugoistočne Evrope. Osim što su oba grada na dve reke i ne spavaju noću, tu i tamo još po neke sličnosti, nisu za poredjenje. Pomenuta Kineskinja imena Tiiiin (neko jako dugo i ), već 15 godina živi na Novom Zelandu i kaže da joj je Berlin jeftin. Na moje objašnjenje da je u Srbiji plata 300 EUR, odgovorila je sa čudjenjem – samo toliko nedeljno. To su oni momenti kada se nasmejete, a ništa nije smešno. A ja sam nju zaista nasmejala kada sam joj rekla da će moja zemlja od 7 miliona stanovnika pobediti njenu od MILIJARDU i 360 miliona. U sportu za koji nikada ranije nije čula.

Da se stvar oko rukometa u 24 sata ipak nekako spase, pobrinuo se autobus iz danskog Aalborga sa natpisom „šampioni“ parkiran tik uz Memorijalni kompleks posvećen stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

Do rukometnih priča iz Lajpciga, zima koju najavljuje svaki decembarski šampionat već je stigla. Uz veru i nadu da će nam rukometašice zagrejati srca, ipak poslušajte jednu drugu Nadu i obucite se slojevito kada izlazite napolje. Ko je meni kriv što nisam…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *