Balkan Handball

Kolumna Aleksandra Brkovića: Desert strike

Nova pustinjska oluja je pred vratima. Rukometna oluja naravno, ovog puta zasipa 24 zemlje učesnice pozitivnim emocijama i još X zemalja možda ne negativnim, ali sigurno onim emocijama u koje spadaju zavist, ljubomora, posesivnost, opsesivnost, razočarenje i sličnim koje su sve samo nisu pozitivne, a dolaze iz različitih pobuda prema tim nekim koji su tamo od nas mnogih koji nismo.

24.po redu Svetsko prvenstvo neće biti najbolje, ono je već sada najbolje iako još uvek nisu sve ekipe ni došle u Dohu, a kamoli povele loptu i šutnule na golove u katarskim halama lepoticama, tzv. svemirskim brodovima od kojih će neke biti poklonjene zemljama iz okruženja. Način na koji je nastao grad u sred pustinje ni iz čega dalje se implicira na sve što nastaje u tom gradu, gradu-državi! Nadam se da nakon ovog SP Katarci neće i rukomet pokloniti nekome već da će nastaviti da razvijaju naš sport na sebi svojstven, rekao bih jedinstven način.

Način rada i izbora domaćina takmičenja, koje su pod okriljem IHF-a,  u poslednje vreme je takoreći bez greške. Sa izborom Katara i neograničenim mogućnostima koje ova država ima zahvaljujući finansijama definitivno biće svega, a nadam se i publike. Prethodna neka takmičenja u Dohi nisu punila hale, biće gostujućih navijača koji su se organizovali na vreme, ali ako ljudi koji žive u Dohi ne pohrle na rukomet, manjak publike biće možda i jedini, ali veliki minus ovom prvenstvu. Ideja o punjenju hala ljudima koji rade u Dohi u krajnjoj liniji nije loša, ali draže bi mi bilo da dođu na rukomet zbog rukometa nego zbog obećanog sendviča, ali dobro, lepše je sa publikom pa kakvom god, možda se neko od njih „primi“ na rukomet.

Svako prvenstvo poslednjih godina ima isti prvi krug favorita koji čine Francuska, Danska, Španija i Hrvatska. Francuzi su bili moćni u Danskoj i u odnosu na ostale činjenice koje su u vezi sa ostalima, u teoriji i po rejtingu su favorit broj 1. Španija u post Riverinoj eri igra standardno, radnički i ratnički kao i sve Kadenasove ekipe, ali pitanje koliko je ta ekipa potentna za finale, jer je čini se zenit bio u Barsi pre dve godine. Danska je nakon mnogo Vilbekovih godina, promenila trenera pa sa te strane uvek ostaje jedan zarez u odnosu očekivano-ostvareno, ali o tome nakon takmičenja posebno što je pripremni period bio efikasan što ume i da zavara. Hrvatska će igrati sa nekoliko novih igrača na bekovskim pozicijama izuzetnog potencijala, a već dokazanog kvaliteta koji ako izguraju već ovo takmičenje na određenom nivou, sa njima Hrvatska na onima koja dolaze ne mora da brine za visok plasman, svakako „smena generacija“ je skoro izvršena, videćemo da li i koliko bolno!

U drugom krugu favorita je mnogo reprezentacija osim onih kao što su Čile, Arabija, Alžir, Iran …

Sa jedne strane imam simpatije prema određenim državama, sa druge strane prema određenim reprezentacijama, a sa treće prema određenim selektorima. Krenuvši od kraja nabrajanja, izuzevši tzv.prvi krug favorita, najdraži su mi Sead Hasanefendić i Boris Denić i mogu da kažem da za njih privatno najviše navijam. Slovenija ima problema sa povredama nekih igrača, koje remete pre svega taj centralni odbrambeni blok, ali fenomenalna desna strana i sjajni srednjaci sigurno su na nivou najboljih svetskih ekipa. Nakon solidnih nastupa na Afričkom kupu, Tunis izgleda sve bolje i bolje i ona tenzija koju Sead stvara, a koja rađa neverovatnu borbenost i agresivnost Tunišana može da pogura vicešampione Afrike možda čak i do polufinala, ako se poklope kockice.

Sigurdson sa godinama iskustva kao „berlinska lisica“ ima šanse da postane naslednik čuvenog generala Romela tj.pustinjske lisice ako Nemce vrati u najboljih 4 svetskog rukometa. Nemci su izgledali dosta korektno u kvalifikacijama i sada tokom priprema pa ako preguraju iskušenja kroz grupu koja nije toliko teška kad dolaziš iz šestog šešira možda će i uspeti da krenu putem reprezentativnog oporavka.

Makedoncima je vreme da naprave iskorak, verujem da hoće i želim im da izbore olimpijske kvalifikacije. Turbulencije u klupskom rukometu verujem da su pregurali i da će Obrvan do osmine finala uspeti da namesti igru onako kako on želi. Za BiH verujem da će plasman u osminu biti dostižan cilj, iako i Iran, a posebno Austrija pretenduju makar na poziciju B4 ako ne i više pa za sve ove tri reprezentacije će biti uspeh  plasman u osminu.

Katar namerno ostavljam za kraj, kao nešto što ne želim u reprezentativnom rukometu sa igračima od kojih možda nijedan nema čak ni poreklo, a kamoli da je 100% Katarac. Legija kupljenih nosilaca „najdražeg dresa“, ako bude odlučivala pripadnost „majčici“, neće daleko. Ali suvi kvalitet i desetine i stotine hiljada razloga da uđu „bar“ u četvrt finale kao i kako kažu oko 200 miliona nečega koliko je Katar uložio u ovo prvenstvo će im između ostalog to verovatno i omogućiti.

Neko vreme nisam ništa pisao da ne bi imao više kolumni nego treninga, što mi kaže Vladica Spasojević, ali sada kao neko ko je na izlaznim vratima iz srpskog rukometa mogu mirno i nadam se realno da pišem o mnogim stvarima koje su događaju u rukometu kod nas i uopšte.

 

3 Comments

  1. rukometofil

    14/01/2015 at 19:36

    Suštinski dobra kolumna ali je degutantno ubacivati u priču Romela- pustinjsku lisicu. Jeste da je u rukometnom kontestu ali može biti iritantno.

  2. Luka

    14/01/2015 at 21:20

    Neverovatno….

  3. Pingback: Kolumna Aleksandra Brkovića: I dream of... | Balkan Handball

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *