Balkan Handball

Kolumna Aleksandra Brkovića: I dream of…

Preboleh nekako početak prvenstva. Teškom mukom, ali preboleh. Spektakl na otvaranju, vrhunski uslovi, odlično društvo na jednom mestu i pre svega utakmice. Utakmice nekih reprezentacija među kojima nema one koju najviše volim. Ali tako je kako je, ni prvo, a sigurno ni poslednje propušteno takmičenje. Svaki plasman se zalije gomilom emocija, nekog veselog pića, možda i nekih premija itd. Onda dođe takmičenje i nerviramo se (uglavnom je tako godinama) i kažemo „kad je ovako , bolje da se nismo ni plasirali“ što je ozbiljno izrečena glupost, ali je tako i ovde ne mislim samo na rukomet nego na mnoge sportove, u kojima podbacimo razume se. Zato se sad lepo nismo plasirali i mirno gledamo (ko ima uslove za to) neke druge nacije, neke druge igrače kako se bore za svoje zemlje i neke druge navijače kako ih bodre. Eto, opet sam se utešio i „iz minusa izvukao plus“ što bi rekao jedan drugar. I super mi je. Objasniću na kraju i zašto.

Najjači utisak i najveća satisfakcija prvog kola su mi 4 od 4 Ex-Yu reprezentacija. Bosna pa Makedonija i Slovenija i na kraju Hrvatska obradovale su narod od Vardara pa do Triglava sa sve ona dva dela koja fale u Kataru, jer i ovde , a sigurno i u Crnoj Gori najpre navijamo za „naše“ pa onda dalje po simpatijama ili iz inata, kako god.

BiH (da mi se ne uvrede Hercegovci), je bila, blago rečeno, slaba prvo poluvreme. Sindrom prve utakmice, a njima prve prve, ih je stegao, čemu je pomogao i zanimljivi Iran pa je sve to bilo dosta loše što se odrazilo na rezultat. U drugom poluvremenu smo videli novu BiH, ali i novi Iran. Serija Bosne na samom početku i onda rutinski nastavak otškrinuli su vrata osmine finala već posle prvog kola. BiH može sigurno još bolje i očekujem od njih bar još jednu pobedu.

Makedonija je održala čas rukometa Tunisu u svakom pogledu. Taktički su bili skoro besprekorni, posebno u napadu, ali ne treba zanemariti ni postavku odbrane. Način na koji je Ivica rotirao me oduševio, igrači su se menjali, imali role ili veće uloge, ali je svako dao doprinos, igrao neko vreme, imao učinak i ne samo držao već i povećavao ritam igre. Ritam koji Tunis nikako nije mogao da prati pa su mi oni najnegativniji utisak prvog kola, veći i od Danskog „iksa“ sa Simonetom i drugarima. Znajući kako Sead planira stvari, projektuje moguća dešavanja i predviđa šta bi moglo sve da se desi tokom utakmice, tako sigurno ima i plan šta u slučaju poraza od Makedonije. Nije bilo onog žara u duelima u odbrani, a bez te igre iznad mogućnosti, Tunis realno ne može sa lucidnijim i taktički disciplinovanijim reprezentacijama, jer je to znamo, najveći minus u arapskom rukometu. I dalje verujem u Seada (više nego u Tunis, ali ajde), ipak računajući da će proći dalje, pravo takmičenje počinje u stvari u osmini finala.

Inače ne igram kladionicu, ali kad su rukometna prvenstva, iz razonode, proveravam gde sam. Iskreno, Slovence nisam pogodio za pola gola, što bi rekli iskusni kladioničari. Iako znam da Slovenci igraju na veliki broj napada, računao sam da će u odnosu na neefikasnog protivnika i tzv. sindrom prve utakmice koji sam već pominjao, biti i oni malo manje efikasni pa sam pomislio da će biti 58 golova i manje. Obzirom da na kladionici piše 58.5 je granica, to mu dođe onih promašenih „pola gola“. Malo lošiji rezultati iz pripremnog perioda i te pominjane povrede ne ukazuju na pravu sliku slovenačke igre i snage pa je za očekivati da kroz utakmice dižu formu i spremnije dočekaju eliminacije.

Kad je počela Hrvatska, realno prvih petnaestak minuta bio sam oduševljen. Prvo, jer je to bilo mnogo bolje u odbrani nego protiv nas u Rijeci, a drugo činilo mi se da je napad vrlo solidan za prvu utakmicu. Hrvatska 6-0 sa početka je delovala jako dobro. Kopljar i Gojun kao 3 i 4 i Vori na 2 podsetili su me na nekadašnju Barsinu odbranu sa 4 dvometraša od 2 do 5. u odnosu na ono što sam rekao za makedonsku rotaciju koja je bila pojedinačna, hrvatska je bila malo drugačija. Prvih 15 minuta je igrala jedna postava, a drugih 15 druga. Plus minus neki minut uglavnom novih 6 igrača je završilo poluvreme. Sa jedne strane to je ozbiljan prostor za odmor, sa druge možda problem kada dođe do „mešanja“ igrača. Nije to onaj Dušebajevljev stil, ajde vas 6 napolje, ajde drugih 6 unutra, ali je na kraju poluvremena skoro bilo tako. Mislim da je to malo uticalo da se Austrijanci prvo vrate pa onda i ispariraju do kraja. Ono što je jos danas bilo uočljivo je jako slaba reakcija igrača koji igraju na poziciji 5 u Hrvatskoj, jer to i malo remeti sistem i otvara neke taktičke mogućnosti napadu.

Katar opet za kraj. Mimo rukometnih utisaka, kojih je na pretek, hvala Bogu, neki ovako utisak dana su mi „puna usta himne“ katarskih reprezentativaca. Brzo su zaboravljene jedne jedine, majske zore, marseljeze i ostale što mi je zaista neverovatno.

Rekoh u uvodu da mi je super dok gledam prvenstvo iako nema mog tima. Super mi je zato što mogu da dok gledam utakmicu bez ikakvih problema popijem pivo ili vino, čik da vidim vas što ste sad u Dohi! Šalu na stranu, kao  što Sting sanja o baštama i ružama u pustinjskom pesku, tako i mi neki sanjamo o našim reprezentacijama na rukometnom pustinjskom pesku i krivo nam je što nismo deo tog najvežeg rukometnog spektakla ove godine.

KOLUMNA ALEKSANDRA BRKOVIĆA – DESERT STRIKE

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *