PIŠE: SAŠA KUBUROVIĆ, BEACH HANDBALL INSTRUKTOR IHF
Počeo je strašan pljusak koji me je neodoljivo podsetio na vreme od pre dve godine. Svi oko mene, u baru hotela u kome sam smešten, mirno su nastavili da uživaju, trošeći veče uz piće i glasne razgovore koji su povremeno nadjačavali bučno dobovanje kiše.
Vreme kada je voda prekrila Srbiju konicidira sa lepim privatnim uspomenama, ali mi snažno udaranje mlazeva vode budi i strah, ovaj put da će ujutru biti nemoguće izaći iz hotela, ili bolje rečeno smeštaja u kome se nalazim, obzirom da se od izlaza do kakvog takvog asfalta, mora preći bar 30-ak metara zemljane ulice prepune rupa. Takva je i većina okolnih u ovom delu Mombase, tačnije na „teškoj“ periferiji, obzirom da nas je proteklih dana od centra, u kome sam Kenijcima pričao o Rukometu na pesku, delilo preko sat vremena uzbudljive vožnje. Na stotinak metara od mesta gde sedim, nalazi se naselje sastavljeno od kućica napravljenih od zemlje. Kako li njima izgleda ova noć? To je najpribližnije slici o Africi kakvu ste mogli steći gledajući putopisne emisije o „Crnom kontinentu“ u vreme kada sam bio dečak, a ima tome…, baš mnogo godina.
Ponekad se uspem „nakačiti“ na nekakav net i svako ko zna gde sam, počev od supruge, pa preko familije i prijatelja, zamoli me za fotografije kako bih im mogao dočarati Afriku. I, ne vredi… Ne uspevam… Ne ide!
Danima pokušavah da u objektivu foto-aparata ili mobilnog telefona uhvatim neki od bezbrojnih nadražaja – bez uspeha. Nisam uspevao da „spakujem“ u jpg fajl, ni same vizuelne impulse koji izbijaju na svakom ćošku, a kamo li ceo paket buke i mirisa, bez kojih stvarnu sliku ne možete doživeti. A tako je od prvog trena, bilo da se radi o samom transferu na aerodromu u etiopskoj prestonici Adis Ababi (da, tako se kaže i ako se smem opkladiti da ste pomislili da je u pitanju slovna greška. Valjda znaju Etiopljani kako im se zove prestonica), ili o „dočeku“ majmuna koji se veru pod svodovima aerodromske zgrade u Mombasi, ovaj put, do duše, diskretnije nego pre tri godine, ili pak o putovanju u Ugandu pre par nedelja.
Više i ne pokušavam da „ovekovečim“ Mombasu i Afriku. Dišem je plućima, njene zvukove, slike i mirise, neretko pokušavajući da uzdržim dah.
A kada se spustimo na plažu koju zapljuskuju talasi Indijskog okeana, na pesak koji sam „spakovao“ i u malu plastičnu flašu koja je dobila svoje mesto na dnu moje sportske torbe, kako bi mogla da posvedoči o najfinijem materijalu na koji su moje, peščanim rukometom vodjene stope ikada kročile, tada prestanu da postoje bilo kakve razlike i barijere. Tada fotoaparat uspeva da „odradi svoje“ i vešto u memoriju „pakuje“ najiskrenije osmehe i neskrivenu radost, radost koju delimo svi koji smo se uhvatili rukometne lopte na peščanom terenu. Na sve strane niske belih zuba kontriraju boji širokih crnih lica.
Da li ste skoro čuli rečenicu, koju sam oslušnuo u haosu gradske vreve ugandske prestonice Kampale, kada osoba u mom društvu pozdravi prijatelja kome neće posvetiti duže od trena svog vremena, jer nas put nosi žurno u drugom pravcu, obraćajući mu se rečima: „Javi mi se, treba mi tvoja pomoć“.
Jedna jedina rečenica u koju je stalo mnogo, ceo jedan Kontinent. Stalo je tu i mnogo godina, decenija čak, „kaskanja“ Afrike za Zapadnom civilizacijom kojoj pripadamo ili stremimo. Cela Afrika je stala u jednu jedinu rečenicu, rećenicu paradigmu, koja me je, čim je zatreperila vlažnim vazduhom Kampale, isečenim kratkim svirkanjem bezbrojnih kombija koje zovu „matatu“, podsetila na sve dalju prošlost kada čovek nije čoveku bio vuk, već bliska osoba, podrška i oslonac. Vreme kada smo se osvrtali oko sebe i u drugim ljudima videli ljude. Ovde vide ljude u drugima mnogo više nego na bilo kom mestu koje sam do sada posetio.
A šta drugo možete da pomislite o zemljama i narodima gde se ljudi pozdravljaju pozdravom „djambo“ ili vam dobrodošlicu požele rečju „karibu“, a vrlo brzo vas iskreno oslove prijateljem, to jest rečju „rafiki“ i zahvale vam se jednim „asante“. Jezik Svahili, a kažu mi da je najzastupljeniji u Africi, svojim imenom i već gorepomenutim rečima, jasno bez prepreka „kliza“ kroz ušnu školjku i prenosi u mozak poruke otvorenosti i prijateljstva. Sve je mnogo neposrednije, otvorenije, nasmejanije. U osmehu i šali (čuk, čuk u drvo) mi teče život, ali mi se čini da sam se retko smejao ovako glasno i bez zadrške, kao proteklih dana u Africi.
A nasmejao sam se danas, misleći da se šali, kada mi je jedan od ovdašnjih „all round“ peščanih ljudi, igrač, trener i sudija Tajtus (Titus), koga sam upoznao prilikom prethodnog boravka u Keniji pre tri godine, rekao da će sinu koga je dobio juče, dati ime Saša. Nasmejao sam se šali, ali potom mi je knedla skliznula niz grlo shvatajući njegovu ozbiljnost, istovremeno osećajući ponos i odgovornost, a najpre bivajući zadivljen otvorenošću i snagom mreže koju plete naš obožavani sport, vezujući nas sve mnogo čvršće nego što smo često spremni sebi da priznamo. Kada vam se u ovoj dalekoj zemlji otac zove Tajtus, a vama je ime Saša, najmanje čemu možete da se nadate je da će vas bar zvati „Sasa“, kako moje ime proteklih nedelja izgovaraju ovde oko Ekvatora. Nadam se da će mali Sasa biti zdrav i jak i da će izrasti u miru i uz osmehe, da bi jednom i on postao peščani reprezentativac svoje zemlje, kao što je danas postao tata Tajtus. Nada mi nije potrebna, sa sigurnošću znam da će se pre toga svakako „uhvatiti lopte“ na nestvarno belim plažama Mombase. Ovde gde se bogatstvo osmeha, pokreta i neimanja mnogo čega, mereno našim zapadnim aršinima, najlakše pretoči u sretnu igri na plaži.
Kiša i dalje jako i uporno dobuje po krovu, goste već dugo više ne služe, pa se društva iz bara polako rasipaju. Čak je i umorna devojka za šankom zadremala u ćošku. Da bi ste čitali ove redove, pljusak mora stati, a i ja ću morati da krenem nazad kući, preko pola Afrike i Sredozemlja, da vam donesem ovu priču i da sa najbližima proslavim neke važne datume koji su prošli dok me je Afrika darovala otvorenošću i prijateljstvom. Asante Africa.
