PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Da budem sasvim iskren, radni naslov ove kolumne je bio REHABILITACIJA. Nema boljeg i primerenijeg, ali kako smo svi ludi od politike i različitih shvatanja prošlosti u našem balkanskom loncu, on će ostati u senci nešto razlivenije suštine. Nekako s proleća leta Gospodnjeg 2015, brade su se vratile na rukometni pijedestal, a da iz mode nikada nisu ni izlazile. Na naslovne stranice, u oduševljanjima običnog rukometnog sveta i priče u punom sjaju vratila su se dvojica – bradata, vanserijska, svako u svoje vreme. Ne treba da vas pitam ko su…
Nikola i Veselin. Karabatić i Vujović.
O, Nikola, može li iko da te zaustavi? Jedan status iz prošle noći da Karabatić i njegov kolega “bokser” Soraindo iz Barselone (u ovom slučaju ipak “kolateralni srećnik”) trenutno drže sve titule koje se mogu osvojiti u rukometu – svetsko, evropsko, olimpijsko zlato i pehar Lige šampiona, toliko je moćan da zaslužuje samo aklamaciju i skrušeno divljenje.
Nikola Karabatić je tim. Nikola je strašilo, moć, enigma. Pobednik. Džin sazdan od snage, inteligencije i pobedničkog mentaliteta. Kada igra na svom nivou, niko ne može da mu priđe, nepobediv je. Svi znaju istu fintu, svi mogu da šutnu istom jačinom, ali niko kao on, ne može to da radi baš uvek kada to poželi. Uzme loptu, tapne je od pod i krene. Veliki igrač za velike utakmice. Svi igraju rukomet, ali kada se igra da bi se pobedilo – ne postoji mu ravan.
Ovo je godina njegovog ponovnog povratka na vrh, tamo gde je i bio s kraja prošle decenije. Sa Francuskom je dominirao svih ovih godina, ali je klupski ostajao “tanak”. Pogrešan potez, povratak u Monpelje na vrhuncu moći u Kilu, koštao ga je mnogo titula, barem još dve-tri krune u Ligi šampiona. Skandal u vezi klađenja nadovezao se na godine praznog hoda kod kuće. Četiri godine je Keln čekao Nikolu Karabatića.
U jesen 2012 dotakao je dno, video i drugu stranu medalje, a taj događaj mu je definitivno promenio život, navukao gnev navijača i oduzeo epitet “božanstva” koji mu je igrama na terenu pripadao. U krajnjoj liniji, i rukomet je mnogo izgubio tim skandalom.
Udaranje u patos ga je otreznilo, vratilo fokus na ono što najbolje zna da radi. Odlazak u Barselonu je bio nagoveštaj velikog povratka. Uspeo je. Na sve one francuske titule, vratile su se i individualne, pa je tako u 2014. godini osvojio obe (IHF i Handball Planet) titule za najboljeg igrača sveta, a kao vrhunac poverenja rukometne zajednice i nagradu RUKOMETNA LIČNOST 2014.
Opet je najbolji, opet je nedostižan. Rehabilitovan.
Kažu i najbolji svih vremena. Ko to može da proceni?
Neke starije generacije su imale svog bradonju – Veselina Vujovića. Svaka brada je obeležila svoje vreme. Različite generacije za najboljeg uzimaju sebi bližeg. Obojica bradonja su imali i svoje spektakularne uspone i neshvatljive padove.
Godina 2015 je svakako najbolja godina u trenerskoj karijeri Veselina Vujovića. Ovo je bila sezona u kojoj je jedan od najvećih svih vremena ponovo inspirisao sve rukometne generacije svojim znanjem, iskustvom i onim svojstveno “bradatim” – pobedničkim mentalitetom. Napravio je malu rukometnu revoluciju i pokazao svoje drugo lice. Lice učitelja i rukometnog lika, genijalca za ovaj sport, a ne onog svadljivog trenera kome je vazda “crveni plašt” bio pred očima. Zbog temperamenta, trenerska karijera je išla silaznom putanjom već dugo.
Odlaskom u Zagreb videli smo veliku transformaciju. Pozitivnom energijom je pokrenuo i druge, digao lestvicu i igračima, i klubu, dao nove teme za razmišljanje. Kako i sam kaže “shvatio je neke stvari”, a dosta je grešaka bilo na kojima je mogao da se uči. Dugo godina bio je tempirana bomba koja je pucala po sebi, ali i sportu, čiji je simbol bio i jeste. Zato se ova sezona može nazvati prekretnicom.
Brade su opet u modi. Nikola i Vuja.
1 komentar
Lijepo rečeno.