DOSSIER ŠTERBIK: Čovek koji nije voleo Barselonu

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Poslednja vest koju su „svi znali“ prethodnih meseci, ali nisu hteli da veruju u nju zbog malera, štipajući se po obrazima u neverici, glasi – Arpad Šterbik će karijeru završiti u skopskom Vardaru! Od milošte „Vojvoda“ (dok su mu još tepali srpski ljubitelji rukometa – pre nego su ga prezreli posle odluke da ostavi reprezentaciju u kojoj je počeo), još iz vremena kada se krajem devedesetih šaputalo da u rukometnoj radionici u Kaću ima jedan vunderkind – gorostas iz Ade, koji ima 120 kilograma i dva metra, ali stavlja nogu na prečku i brz je kao oni golmani – letači, koje priroda nije obdarila gabaritima, pa samo moraju da skaču, do pre par godina, mogao je biti viđen u Nemačkoj, Francuskoj, Mađarskoj, bilo gde, ali Makedoniji,no way?

Selili su ga u druge klubove dok je uspostavljao diktaturu po evropskim terenima u dresu Vesprema i Siudad Reala, nešto pre nego je na kraljevski presto zaseo Tijeri Omejer potpisavši za Kil. Briljirao je, plašio sve oko sebe, osvajao sve moguće klupske titule i priznanja. Stiglo je i ono za najboljeg na svetu od IHF-a 2005. godine.

Želela ga je i Barselona, godinama bezuspešno pokušavajući da zaustavi vladavinu tima iz „Don Kihot“ arene. On je bio taj ključ – prevaga. Na pitanja prijatelja i kolega zašto ne ode u najveći klub na svetu, koji donosi status i ulazak u jednu sportsku porodicu koja širi horizonte mnogo dalje i šire od rukometa, lakonski je odgovarao:

– Tamo neću moći da idem na trening biciklom – zvučalo je smešno, ali je govorio istinu.

Ostao je u svom jatu sa Talantom Dušebajevom i po prelasku u Madrid, sve dok nije osetio da je svemu kraj. Godinu dana pre svih, preko noći, sada španski zlatni reprezentativac, prešao je u sred pripremnog perioda u Barselonu. Za dve godine, nije se naigrao u katalonskom klubu. Nije to bio veliki Šterbik. Nije doneo trofej EHF Lige šampiona u dva navrata u Kelnu. Nije bio prevaga, više podrška Šariću, kada je bio zdrav. Prošao je kao epizodista kroz srce Katalonije.

Novi izazov je Vardar. Floskula o želji da se „osvajaju trofeji“ sigurno postoji kod svakog sportiste, pa ju je tako i Arpad izgovorio u pozdravnoj poruci, ali je svakako astronomski ugovor i to na četiri godine, koji garantuje da će biti ekstremno plaćen sve do 39.rođendana, nešto što je teško bilo odbiti. To u Španiji ne bi dobio, a po svemu sudeći, nigde drugde u Evropi u ovakvoj finansijskoj situaciji – kakva jeste.

A da će morati na trofeje, moraće. Da će morati da pruži puni doprinos, da bude stari Šterbik, zdrav i spreman kada je to najpotrebnije – to se podrazumeva. Teško je izmeriti sa kakvim se pritiskom susreću rukometaši Barselone pred velike mečeve, ali on nije za poređenje sa onim što će Vardar hteti, a armija navijača želeti od golmana koji puni 35 godina. Želeće Šterbika koji brani po 20 lopti, koji ne prima gol po 15 minuta, zbog koga lopte lete pored okvira gola. Želeće strah i trepet. Želeće F4 i pehar EHF Lige šampiona. Skopljem će od narednog leta vladati još veća glad za trofejima. Videlo se da može, F4 je ostao daleko čitavih 10 sekundi, a ti davljenici iz „Borisa Trajkovskog“, postadoše prvaci Evrope!

Sit gladnom ne veruje. Da li će toliko gladan biti i Arpad Šterbik?

Na sve to je bio spreman Darko Stanić, na koga je frontalni napad iz komšiluka, klub iz Autokomande stoički izdržao i odbio. Ludo obeštećenje, nikada plaćeno za golmana, odbilo je Sergeja Samsonenka. Bilo je jasno. Ako ga proda, Metalurg će priznati dominaciju Vardara. Ako bi simbol uzdizanja kluba otišao u redove najvećeg rivala – to bi značilo kapitulaciju u borbi za Makedoniju. Čast kluba je bila važnija od bilo kakvih para.

Dobrodošao Arpade, kliče Skoplje. Sa Jugovićem je osvojio Čelendž Kup, sa Siudad Realom osvojio tri puta EHF Ligu šampiona, a u dresu Vesprema i Barselone gubio finale. Gde će se rulet zaustaviti u Skoplju?