“Novinarstvo je težak posao za poštenog čoveka”. Ovu veliku istinu prevaljujem preko jezika svakog dana čitajući novine ili skrolujući sajtovima, trujući se svakojakim glupostima, poluistinama ili izmišljotinama koje služe da donesu tri klika više ili podgreju atmosferu haosa, linča, straha, svega onoga što je ružno u našim životima.
S tim u skladu pažljivo negujem i tezu, koju niko ne može da pobije valjanim argumentima, da bi na ovim prostorima (svim prostorima) mediji za 15 dana doveli do početka rata, samo kada bi neko dao “zeleno svetlo” za tako nešto. Jedna rezolucija tamo, drugi optuženi krimos ovamo, i za čast zapališ sirotinju, onu kojoj su informacije odavno isprale mozak. Sa krvavim očima podbulim od gledanja u ekran, čitanja komentara i hronično bezidejnih života, mržnja je jebeno gorivo koje pokreće.
No, da ne lamentiram pred ružnom stvarnošću, više bih o onome što se desilo u prethodna tri dana, a što je klasično “izvlačenje iz konteksta” i “medijska manipulacija”, a vezano je za intervju sa Danijelom Šarićem. Intervju koji smo napravili sedeći na terasi hotela “Afrodita” u Tučepima sa prelepim pogledom na Brač od koga čovek ostane bez reči (pravo čudo je snimiti 45 minuta razgovora u takvim uslovima), po kriterijumima Balkan-Handball-a, bio je dobar, sadržajan, iskren i rukometni.
Imam tu sreću da vrhunski rukometaši nemaju taj problem da za BH kažu nešto i “preko granice” onoga što imaju da kažu za medije, svesni da skoro deceniju, ovaj sajt nikada nije nikome stavio u usta ono što taj neko nije izgovorio. Tu privilegiju koju imamo u rukometnom svetu – pažljivo negujemo i ona nam je na pameti svakog dana, prilikom svakog pritiska na dugme “publish” koje označava da je tekst spreman za čitanje.
Od tako rukometnog intervjua u kome je Danijel Šarić veoma iskreno rekao sve vezano za ono što ovde ljude boli i intrigira, a tiče se odlaska u Katar, dobili smo froncle u pojedinim medijima. Neki mediji su počupali “šta im treba” iz teksta, istrgli odgovor na pitanje o tome zašto je odlučio da ne brani za Srbiju govoreći o tome kroz šta je prolazio u godinama pre toga, ne objavljujući nastavak odgovora o tome koji je sugerisao jasnu razliku između onoga juče sa početka veka i onoga što je danas. Nemar ili nepoznavanje materije, isto je.
Zato ova kolumna nije list istorijske rukometne čitanke na kome treba objašnjavati da je Jugoslavija samo jednom igrala na OI u Sidneju pre Londona o kojoj Šarić priča, jer to publika Balkan-Handball.com dobro zna, kao i svi oni koji su pročitali intervju od A do Š. Kao ni to da je Srbija prvo geografski pojam, a onda država u kojoj postoji Ministarstvo, kod koga je registrovan jedan sportski savez. Za rukometnu publiku “rečnik nepoznatih reči” nije potreban, kao što jeste većini sportskih novinara po web-redakcijama i čitaocima opšte prakse.
Ovo je više ogorčenost na generalni stav medija o rukometu iz koga ništa dobro ne biva. Svako odbojkaško osmo mesto je “herojski poraz”, svaki rukometni je “brodolom”. Ne biva ni puno dobrog ni sjajnog, da se ne lažemo, atmosfera u srpskom rukometu je poljuljana i nije bila lošija unazad godinama, velikih reprezentativnih uspeha nema i nisu ni u najavi, ali kada treba kritikovati, kritikuje se, kada neko hvali, trebalo bi da to liči na pohvalu. Ni pisanje saopštenja od strane RSS na ovu temu nije više od sakupljanja perja i stavljanja u jastuk nakon što ga je neko pocepao i istresao sa prozora.
Ako neko pohvali nešto, a vi sistemom “cut, copy – paste” napravite kao da kritikuje, onda je sramota to nazivati novinarstvom i novinarom. A, na kraju krajeva, savršeno je nebitno ko je na tapetu.
Ostaje zdravo i verujte svojim očima.
