PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Autsajderske storije ježe, nagone na razmišljanje, podižu adrenalin i teraju vas da nikada, ama baš nikada, ne odustanete od svojih snova. Jedna od takvih “Rocky Balboa” priča ispisana je, a inšalah, imaće još svojih stranica, kao Roki delova, sa jednim junakom, za koga je za vreme prošlih Olimpijskih Igara u Londonu znalo 0.0001 Hrvata i ostalih 0.0000000001 ostalih naroda i narodnosti bivše Jugoslavije.
Pogađajte sto puta, ali odgovor možda i brže od vas ispale Norvežani i Poljaci. Nekim sportistima je od početaka karijere ustrojen put do vrha, planski i ciljano im se otvaraju vrata do najvećih dostignuća, uz koja uvek, budimo realni, ide kofa znoja i krvi. Drugima, onima iz senke, pored te iste kofe ide još i TV daljinac sa kojim dosanjavaju svoje snove gledajući druge.
Verovatno će se naći neki prorok da kaže da je Ivan Stevanović pre četiri godine, tek svež iz Zameta za Zagreb na početku svoje tridesetprve, gledajući Hrvatsku u Londonu bio siguran da će pakovati torbe za Rio umesto da sedi u fotelji, sa pivom i grickalicama i čarobnom spravicom u rukama leta Gospodnjeg 2016, ali priznajem, nisam taj.
Letnja šema se promenila. Nebo se otvorilo iznad momka koji godinama nije bio ni na kakvom radaru, sportskom ili medijskom. Nema tu krivice ni medija, ni sporta. Životne priče se razlikuju upravo da bi inspirisale. Kada bi se sve znalo unapred, ko bi se za šta borio na ovom svetu?
Ni onima najzagriženijima iz rukometa ništa ne bi bilo jasno da su prvog aprila 2008, 2011, 2013 ili 2015-te pročitali naslov “Stevanović odveo Hrvatsku u Rio”. Ta fora bi unapred bila osuđena na neuspeh, jer bi bila bazirana na fantaziji, a ne nečemu u šta bi bilo ko, ma koliko vam verovao, poverovao makar u mikrosekundi.
“Daj, ne zajebavaj me”, rekao bi verovatno onaj „neznani junak“ zaglavljen na potezu između Rijeke i Poreča, koji je sa 29 hteo da pažljivo sveže pertle i okači patike o klin…
