Kao Strahinja i Stipe, kao Milić i Mandalinić, kao Džambo i Džet. Braća po kolenima i bivšoj im državi. Drugari po sudbini, koja ih je već dizala u visine i brisala sa njima rukometni pod vodeći ih na put sa koga se činilo da nema povratka, podsetili su kakvi su biseri bili kada su bačeni u svet odraslih. Jedan u Segedinu, drugi u Areni Zagreb. Obojica u najvažnijim mečevim u dosadašnjem delu sezone.
Raul Gonzales potvrdio je, po ko zna koji put, status ozbiljnog trenera, onog ko ima poverenje u svakog svog igrača, do poslednjeg. Tako se i u meču koji je Vardar „bacao“ na nemački Kil u osmini finala, ekipu koja možda nije u formi, ali bez koje F4 u Kelnu nije spektakl tog ranga, kakav je kada zagrmi 10.000 crno-belih stolica u Lankses Areni (čitaj 50.000 kobasica i dva kamiona piva), nije libio da „meč vinera“ potraži u čoveku, koji je zbog viška kilograma bio na ivici da dobije kartu u jednom pravcu iz Skoplja na početku sezone.
To nije bio prvi put Džambu da lupi … o pod. Sećam se dobro priče nekih starijih reprezentativaca, koji su te 2007. godine, govorili da ne mogu da mu daju gol, klincu od 16 godina i devet meseci, atrakciji i najmlađem debitantu u istoriji srpskog nacionalnog tima. Put ne bi bio put, da nije trnovit, pa je tako veliki Džambo platio i veliku školarinu svog preranog odrastanja u danskom Silkeborgu, odakle se vratio sa nekoliko operacija kolena, praktično, na početak, od nule u beogradski Partizan, sa rukama prema nebu u nadi da je sa povredama završeno.
Uspeo je da se vrati, bude iz prikrajka deo najvećih uspeha srpske reprezentacije na EURO 2012, kao treći golman. Usledio je i prelazak u Vardar, sve ozbiljniji status, a onda i kurcšlus sa Dejanom Perićem u reprezentaciji oktobra 2014. godine posle jedne noći „na nogama“, kada je izgubio status reprezentativca, što mu nije prijalo ni na klupskom planu. Kasno leto 2015, rapidno mršavljanje kao sa reklame, snaga volje, ista onakva kakvu je imao kada je kao rekovalescent i „bivši golman“ stigao u Partizan iz Danske, vratila ga je u život…
Ništa manja snaga volje nije bila potrebna Stipi Mandaliniću da se vrati u život. Ne jedna, već dve višemesečne pauze, obnovljena povreda kolena, neizbežno pitanje „da li je sa njim gotovo“, a sve je počelo još aprila 2014. u novosadskom „SPENS-u“, kada je jedan pogrešan doskok značio početak skoro dvogodišnje drame za nekada najboljeg juniora Evrope, kome je Slavko Goluža dao šansu na Svetskom prvenstvu u Španiji godinu dana ranije.
Da li je kraj ili je početak, znate i sami posle Celja. Ono što Stipe ima, to hrvatski rukomet nema, a nemaju ga ni mnogi drugi. To da skočiš kad hoćeš, da odbrana ne može ni pogledom da isprati šut, a golman jedva podizanjem obrve. Hansen, Žaluz, nema ih puno od „od šuta rođenih“. Uvek su dobrodošli, ali s pravom ostaje da lebdi pitanje, hoće li Mandalinić biti igrač svetske klase ako rapidno ne popravi igru u odbrani, odnosno, hoće li ga trpeti hrvatska reprezentacija tako „polovičnog“? Ulogu novog Blaženka Lackovića preuzeo je Ivan Slišković, koji polako ulazi u krug world-class-a, ali niko se neće buniti ako se u bašti pojavi još neki…
Kako god, dok ih noge slušaju, I Džambo, i Džet, imaju sve u svojim rukama…
