Da je opasan…
Elahhmmaar
Elahmmmaaar
Od silnih poziva počeo sam da se okrećem, iako sam bio poprilično siguran da moje Života na arapskom teško da će značiti…
Ahmed Moustafa Nasr Gadalla El Ahmmaaar.
Potrefio sam prošle noći trenutak kada su se Egipćani vraćali u hotela posle remija sa Švedskom. Svi su ušli u lobi hotel, osim osim jednog lika, El Ahmaaara.
Navijači su ga saletali sa svih strana, uslikali su ga na jedno 300 selfija, jedva je ušao u hotel, noseći samo patike u rukama.
Kada tamo onaj aerodromski ček-in, o kome sam već pisao, gde pitaju imate li bombu ili ne.
Još onako smanjen od celovečernjeg tapšanja po ramenima, pokušao je da prođe, ali ne.
Ovde zvezde ne postoje.
Patike i ajped sa strane, gde je završio i moj Samsung, pa tek onda prolazak. Na trenutak je ostao zbunjen, ali ga osmeh nije napuštao.
„Ma, javili su iz Švedske da si opasan“, dobacio sam mu u prolazu.
„Kad te već nisu oni zaustavili, neko mora“.
Iako nisam pristalica one novinarske škole koja kazuje da nema glupih pitanja, već samo odgovora, uputio sam mu jedno, za koje sam znao da je glupo.
Kad ćeš da dođeš u Evropu, nema smisla da Liga šampiona prolazi bez tebe?
Tek je tada počeo da se smeje.
„Dobro je i u El Džaišu“
„Ne sumnjam“, a preostale dve-tri rečenice zaključka izgovorio sebi u bradu.
Što bi se gužvao po nemačkim selima, sreda-subota, pritisak, putovanja od po 600 kilometara…
Kada bi me neko slušao, taj bi raspisao poternicu za Elahmarom i njegovim drugarom po ruci i komšijom iz Tunisa, Banurom.
Kad ih vide na evropskom tlu, da ih ne puštaju nazad. Odmah privođenje u prvu opštinski rukometni savez, pa sprovođenje do EHF marketinga.
Ako ćemo već o „privođenjima“, trebalo bi razmisliti i vratiti Gorenje u Ligu šampiona, ako ništa, onda da ne propuštamo one „ala Šterbik vetrenjača“ odbrane Bendže Burića. Dečko je više puta objasnio kako se to radi na velikoj sceni ovih dana.
Posle eliminacije Bosne, imao sam sličnu teskobu u grudima, kao i kada se kao deo srpskog novinarskog puka pakujem za odlazak sa velikih takmičenja. Šteta. Nije im se dalo, malo im i nisu dali. Ono što je prvi utisak, a koji se nije promenio od novembarske EHF nedelje u kojoj su uzeli bod Belorusiji i popadali na glave protiv Danske u Tuzli, jeste da Bosna ima reprezentaciju.
Osim malo gubljenja na startu drugog dela sa Austrijom, na svim utakmicama se znalo šta se igra i zbog čega, nije bilo padanja u melanholiju i raspada sistema, izmene su dizale ekipu, potezi sa klupe su vraćali energiju igračima. Igralo se lepo, za oko. Mnogo igrača je pokazalo da će tek gaziti na velikoj sceni. Malinović, braća Burić, virtuoz Perić, kao i odbrambeni džinovi, poput Vranješa, uz ove već dokazane momke. Vidim da se kola slamaju na Faruku Vražaliću, treba ga uzeti u zaštitu, jer će mu se vratiti jednog dana. Želim im da se ne raspadnu, kako se po pravilu raspada sve što je dobro i perspektivno. Ako se budu držali zajedno, eto Poljske, a posle, i na dalje. Nema razloga da Bosna ne postane redovan učesnik velikih takmičenja.
Želim im i da pokažu ozbiljnost do kraja turnira. Čekaju ih Belorusi, moraju da ih postave na mesto, ma koliko sada, kada pušta adrenalin, sve boli i sve je manje važno. Svaka pobeda je istorijska.
Kako se turnir zahuktao, izgleda da ćemo obračun velike četvorke pre polufinala. Za sada, hrvatski put bi mogao da vodi preko Brazila i Egipta – do polufinala? Put oko sveta za četiri dana, ko bi o tome mogao da razmišlja do pre par dana?
Što se tiče drugih, najpravednije bi bilo da vidimo Sloveniju i Makedoniju u međusobnom obračunu za četvrtfinale, jer sve drugo, teško da će biti pravedno. Ne verujem da bi iko od 15 selekcija u osmini finala voleo Katar za protivnika.
Bolji smo, ali neka hvala, neko drugi…
O tome, pred osminu finala.
Ostajte zdravo…
