Da utakmice traju 40 minuta, danas bih pisao o lepršavosti sa kojom igra Celje, a koja je još jednom došla do izražaja u Manhajmu, gde je Branko Tamše držao lekciju svom kolegi Nikolaju Jakobsenu sve dok nije postalo „važno“. Eh, kad bi Celjani mogli da zadrže ovu ekipu na okupu, Sliškovića, Ivića i Zarabeca, pa na to urade dodatnu balkansku selekciju i za dve-tri godine pokucaju na vrata „Lanxess Arene“. To „EH“ košta malo više i traje malo duže nego običan uzdah, običnog rukometnog čoveka.
„Eh“ je prošlo što se tiče skopskog Metalurga. Najcrnji scenario je izbegnut, ali ni ovaj nije mnogo belji. Jedna pozitivna aura oko kluba iz „Autokomande“, nešto što je godinama građeno, nestalo je i srušilo se za par nedelja. Niko to više ne može vratiti. Klub će možda i preživeti, ali ovakvu situaciju kao leta 2014. godine, nikada više neće imati. Situaciju u kojoj se stapaju dve grupe – prekaljenih „matorih“ igrača, izverziranih u sistemu Line Červara i besprekorno selektiranih mladića iz celog regiona (vreme će potvrditi kakvi će igrači biti Borozan, Đukić i ostali).
Da nema jurnjave sa Samsonenkom, i da Jordanov nema ili ne vidi svrhu toliko da ulaže, svima je odavno postalo jasno. Kristalno jasna je bila vizija koja je trebalo da se implementira. Praviti jeftiniju ekipu i postepeno menjati nosioce igre, site starije za gladne mlađe. Uz sjajan domaći teren, nešto što, potpisujem, niko nije napravio u Evropi, a da nema podršku velikog fudbalskog brata i armije navijača iza sebe, lepa budućnost je čekala Metalurg. Červar se nikada nije zadovoljavao osmim mestima, potajno se nadao da bi mogao da igra u Kelnu sa super-timom sastavljenim od momaka u ranim dvadesetim – sličnim onima sa kojima je osvojio Portugaliju i Atinu.
Gde je puklo? Svaku analizu iz fotelje trebalo bi uzeti sa rezervom. Pobeda nad Vardarom već posle pet dana nove sezone u Strugi, paradoksalno, bila je početak kraja priče o tom – novom Metalurgu. Iako u nebitnom meču, već tada su novajlije iz „Autokomande“ pokazale kakvu silu sa sobom nose. Preigrao se, Červar, a napucavanje Vardara je taj proces potpomoglo. Prebrzo je zamenio činove u svojoj vojsci razbijajući hijerarhiju u svom timu. Najednom, Naumče Mojsovski je postao nebitan, a Darko Stanić neupotrebljiv. Nosio se i ratovao sa njima i njihovim manama i vrlinama godinama, ali je i dobijao najviše – vrhunsko od obojice.
Reč „puč“ slikovito objašnjava šta se dogodi, kada imate nezadovoljne vojnike. Na sve to, slabo ili nikako plaćene. Nije uspeo u nameri da podigne temperaturu na svojim treninzima, da „nahuška“ mlađe na starije, već suprotno, da ih ujedini – protiv sebe. Nešto što je trebalo da traje godinu ili dve, mislio je da uradi preko noći.
Retko kada u razgovoru sa nekim bivšim ili sadašnjim igračem Line Červara možete čuti hvalospeve na račun maga iz Umaga. Uvek je to „Eh, Lino“, uz dodatak nekog osmeha, koji je posledica nedostatka objašnjenja – kako taj čovek uvek na kraju pobedi? Kako to izvlači maksimum, kako to napali, kako igra na tankoj liniji incidenta sa svojom klupom? Zašto je jedan od najboljih trenera današnjice? Ljubav za Červara je isključena, ali ne i poštovanje.
Tako i njegova uloga ide od oslobodioca do čoveka – koji je na putu da dete, koje je odnegovao i podigao iz proseka, stavi u ulogu sopstvenog taoca.
I sada tako, čini se da je Lino izgubio bitku, ali rat – ne. To potvrđuje fakat da je i dalje na klupi Metalurga. Doduše, taj Metalurg je na veštačkim aparatima, a taj rat više i nije njegov. Istina je jedna, a to je da se pre par dana na onim čuvenim rundama sastanaka, mnogo više od posla Line Červara i sujete Minča Jordanova, spasavao makedonski rukomet. Gotovo cela reprezentacija koja zgubidani na keju pored Vardara sa smartfonovima u rukama na 50 dana pred Katar? Sudbina sve one dece koju je Metalurg uvukao u rukomet širom Makedonije? Sve to je moralo da se odbrani u jednom danu, a moraće i kroz mesec-dva. Za to je potrebna odgovornost, a istorija će suditi svakome po zasluzi.
