Kolumna Marka Marjanovića: Where are you from, sir?

– From Serbia (brale)…
– Sebrina?
– No, no, Serbia…
– Aaaaaa Srebnia sir, ok
Vozio je ovaj mučeni taksista neke srpske „udavače“, koje su mu se očigledno svidele, jer mu je osmeh bio širok dovoljno da mi predoči sve posledice nedostatka oralne higijene, kada mu je sinulo iz kog plemena zapravo dolazim. Lepo izgledaju, kaže, ali se ponašaju kao muškarci. Nimalo nisu ponizne, čak i ulaze u oštru konverzaciju sa mužjacima. Fino razvijena kognitivna sposobnost navodi ga na zaključak da ih je na dalek put primamilo saznanje o beneficijama koje bogati Arapi garantuju ako postaneš jedna od njegovih žena. Dobro je, pomislih, ako se već ne snalazi najbolje sa geografijom, izgleda da mu je demografija jača strana. Možda put i ne bude toliko dugačak.
Ne zna šta je rukomet, nisam ni očekivao da zna. Ali sam očekivao da se svi ovi narodi pod zastavom Katara, koji na bilo kakav način učestvuju u organizaciji jednog „World eventa“, barem za trenutak zapitaju o čemu se ovde radi. Od vozača autobusa predviđenih za prevoz medija u dvorane i nazad, koji su izgleda čekali osminu finala da nauče relacije, do volontera koji na svako pitanje odgovaraju neveštom pantomimom, nikoga apsolutno ništa ne zanima van svog striktnog zaduženja. Kad smo kod organizacije – nema šta, angažovan je maksimum ljudskih i neljudskih resursa da svi mi ovaj šampionat pamtimo kao nezaboravno iskustvo. Prekaljene kolege tvrde da će biti i neponovljivo. Uložen je ogroman novac u ostvarenje namere da se na ovaj način prenese slika u svet, toliko ubedljiva da privuče belu rasu na obalu Persijskog zaliva. Oko dve trećine stanovništva Dohe čini radnička klasa iz Indije, Nepala, Šri Lanke, nekih afričkih zemalja itd. Prioritet im je uvoz mozgova iz Evrope, a promocija je najefikasnija kroz sport. Ali i taj sport nije sport bez publike. Ovde se čak i navijači plaćaju. Lokalno stanovništvo ne zanima da li Danska igra drugačije pod rukovodstvom Gudmundsona, ili kako se Hrvatska snalazi na promenu odbrane tima Đordija Ribere. Ne vrede ni reklame na svakoj zgradi, na svakoj banderi. „Panem et circenses „ je ovde potpuno nepoznata društvena kategorija, ili se mahifestuje kroz neke druge forme, ne znam. U ovoj, površnoj i afektivnoj „analizi“ prosečnog ovdašnjeg življa, dominira apsolutno otelotvorenje čuvene, i maestralmo opevane krilatice „Kuća – pos’o, pos’o – kuća“.

Nije problem rukomet, strast za sportom uopšte ne postoji. Pre no što utonem u san, svake večeri „prešaltam“ arapske sportske kanale, i sažaljevam grlate komentatore koji arlaukanjem pokušavaju nadomestiti nedostatak graje sa tribina, gde nema žive duše. Na sledećem kanalu, trojku Omara Hamama za istorijsku pobedu Katara nad Libanom, slavila je samo klupa domaćina. Parama se može kupiti rezultat, ali ne i ljubav. Ovde će trebati mnogo vremena da se od obične raje stvori prsitojan sportski auditorijum, možda i večnost. Pitanje je da li uopšte i postoji taj cilj.
Još frapantnije iznenađenje priredila je sedma sila iz okoline, „specijalizovana“ za sport. To su ljudi koji su poslati da prenesu utiske sa Svetskog prvenstva u rukometu. Novinari iz Irana, kojih je ovde na početku takmičenja bilo 30, u autobusu se ponašaju kao treći razred nešto slabije gimnazije na ekskurziji u Grčkoj. Ogromna većina njih ne zna iz koje zemlje im dolazi selektor reprezentacije, još manje gde se ona nalazi. Za razliku od iranskih rukometaša, oni su u Katar došli čisto turistički, i ne izgledaju kao da ih interesuje da išta nauče.
Neposredno nakon, pomalo neočekivane eliminacije Švedske već u osmini finala, na „presicu“ je došao mlađi pedesetogodišnjak iz selektorskog tandema. To što je umesto dugokosog Štafana Olsona, gospodin koji vodi konferenciju sa svoje desne strane predstavio gologlavog Olu Lindgrena, na šta je dvostruki svetski šampion reagovao duhovitom opaskom „pa i ličimo“, može se shvatiti kao lapsus. Međutim… po završetku izlaganja, Olsonov put ka izlaznim vratima preprečila su dva novinara, čija se haotičnost dala primetiti istog trenutka kada su shvatili da je konferecija na engleskom. Udruženim snagama uspeli su da misao pretvore u pitanje, koje je glasilo: „ Kako se zovete i za koji tim igrate“ (da, igrate)? Žao mi je što nisu uspeli da uhvate pogled koji im je uputio čuveni levoruki bombarder. Gledali su u sveske i čekali da zapišu. Nisam dovoljno vešt da opišem njegov izraz lica. Naravno, posle početnog šoka, uljudno im je odgovorio. Kasnije mi neko reče da rade za jedan od najtiražnijih katarskih listova, zaboravio sam ime. Neznanje se širi, dnevnice se množe, a rukomet oduzima.

– Sorry sir, does Srebnia belongs to Asia, sir? – prekide nikad prijatniju tišinu Sušil iz Nepala, taksista sa početka priče
– No, it belongs to Europe. To Balkans – promrmljao sam, zadnjim atomima konverzacijske moći
– Hmmm, i don’t know Balkan, sir…. Is it former Russian republic, sir?
– No, it’s former Yugoslav republic – izgovorih, ne slutivši kakvu sam grešku napravio
Ohhh, yes,yes, i know Yugoslavia very well sir, yeeees ( pomahnitalo udara šakama po volanu, u izlivu sreće zbog napokon rešenog rebusa). Tito, Tito!
Istog trenutka sam ga zamolio, doduše malo žustrijim tonom, da me „istovari“ tu na pešačkom, a nisam baš bio blizu krajnjem odredištu. Rekao sam mu da zadrži kusur, iako me je debelo „klepio“. Znam da ništa nisam zgrešio, ali sam osetio vrlo snažnu želju da se kaznim pešačenjem do hotela. Svaka škola se plaća. Svega ovoga ne bilo da sam na prvo pitanje, k’o čovek odgovorio: From Russia.

Ne bi bilo ni ove kolumne.