KOLUMNA: Sedam godina i sedamnaest dana

PIŠE: SAŠA KUBUROVIĆ

Propustio sam priliku da na „okruglih“ sedam godina, napišem neku reč o našem dobrom virtuelnom prijatelju, sajtu na kome se srećemo. Pročitah tada, Žika je poslao Balkan-Handball.com u osnovnu školu. Slavi on sedmi rođendan svog Internet „čeda“, a zaboravlja da napredni đaci u školu kreću sa šest godina. A BH je ozbiljno napredan đak i to onaj koga i stariji sa pažnjom slušaju. Sa pravom, za koje se izborio.

Kada se pišu ovakve rođendanske „zdravice“, verovatno je red da se prisetim prvog susreta sa slavljenikom, ali ja to nikako ne uspevam. Zaista ne pamtim kada mi se BH ušetao među „favourite“ veb sajtove, a još manje kada sam saznao ko se krije iza ovog portala koji je celokupna rukometna zajednica čekala kao „žedan kišu“. Svejedno, danas svi znamo i ko je gospodin Bogdanović, a znamo i za Handball-Planet.com. I iskreno, ne znam koji bi to izvor informacija mogao na dostojan način da zameni postojanje BH-a.

Kada malo bolje razmislim, sa stasavanjem našeg „školarca“ se razvijao i moj odnos sa ovim virtuelnim komadom rukometnog neba.
Prvo sam samo sedeo iza računara i upijao sve vesti koje su stizale o našem omiljenom sportu. Upijanje je prava reč, pošto je novo vreme donelo i nove navike, tako da je „mazanje“ prstiju olovom iz dnevne sportske štampe postalo dovoljno za zadovoljenje samo jutarnje gladi za sportom na polju 40 x 20 metara.

Potom sam, pretpostavljam tragajući za mogućnošću da promovišemo i rukomet na pesku na BH, upoznao „glavnog gazdu“. Sećam se da je imao više kose, a njegove naočare manje dioptrije,. Iako se nadam da to nije cena „gradnje“ BH-a, već da je tu neku ulogu odigrala i genetika, verovatnije je to deo lične cene, podnete da se iznedri ovakav projekat.

Kada upoznate nekoga ko vam se učini dobrim čovekom, a uz sve to vas „greje ista vatra“, ova naša rukometna, onda postoje lepi uslovi da i odnos vremenom postane još bolji. Posle svih ovih godina mogu potvrditi da me utisak o Žiki nije prevario. Uz to, nije mu mnogo vremena trebalo da me ubedi da napišem poneki blog za BH. Sada kada se osvrnem, tih je tekstova mnogo manje nego što bi trebalo biti, ali se ja mnogim od njih prilično ponosim i neki put mi pomognu da pred ogledalom ubedim sebe da u meni čuči talentovan pisac.

Godinama me već glad za vrhunskim rukometom, putovanja sa mladim srpskim selekcijama ili lutanje rukometnim plažama Sveta dovode blizu interesantnih informacija koje podelim posredstvom BH ili HP sa svim članovima naše rukometne zajednice. To su počeli da čine i mnogi moji prijatelji, verovatno u znak zahvalnosti što sam im otkrivao jedan kvalitetan izvor rukometnih informacija. I svi smo nekako postali zavisni od dnevne doze rukometnih vesti na omiljenim sajtovima. Danas, posle tih sedam godina, a i sedamnaest dana, imamo svakodnevno pred sobom jedan relevantan i bogat veb portal, mnogo puta i globalno ekskluzivan. „Prati“ nas i kada kročimo na društvene mreže, sve više video klipovi uzimaju prostor fotografijama. U par reči rečeno, BH uvek ide napred.

Nove tehnologije i novo vreme su stvorili fenomen „start-up“-ova, kompanija koje rastu od „nule“, iz garaže, a prilikom izlaska na berzu bivaju kapitalizovane za milijarde evra i dolara. Koliko se sećam, kod Žike ni garaže nije bilo, pa možda i zato nemam nade da će ga ogrejati baš milijardersko sunce, ali znam da ću jednom ozbiljno zažaliti što nije dalje od njegovog osmeha došao moj predlog da platim za neko učešće u vlasništvu sajta. Verujem da će se uskoro za takvu saradnju interesovati mnogo ozbiljniji ulagači.

Svakih par meseci nas Žika informiše o nekim podacima o broju pojedinačnih posetilaca, broju otvorenih stranica i drugim statistikama Balkan-Handball-a i Handball-Planet-a. Verovatno je to najbolji trenutak da razumemo koliki je doprinos ovih portala sportskoj, a pre svega rukometnoj javnosti. Nisam siguran, ali mislim da smo upravo zahvaljujući BH, za koplje ispred bilo kog drugog sporta u Regionu.

Nova vremena nose i nove navike i kod mnogih od nas je prilično umanjena ona, ili potpuno izgubljena, čitanja dnevnih novina. Da ne spominjem klince koji su odrasli uz kompjutere i kojima će za par godina ideja da je neko čitao prave, štampane novine, izgledati kao šala iz davne prošlosti. Sve se meri pikselima i klikovima, štampa odlazi u prošlost. Nove tehnologije nas vode ka totalno drugoj dinamici i načinu percepcije informacija, a štampa je od sinonima za olovne tragove na prstima odmakla ka 3D štampačima koji su tu oko nas, danas i ovde.

„Vreme leti“, Svet sutra neće biti kao onaj kakav je bio kada sam počeo pisanje ove kolumne. Čak se i na Balkanu stvari dosta brzo menjaju, a najbolji dokaz svega toga mi se „dogodio“ pre par nedelja i to na oko deset hiljada metara iznad zemlje. Na letu „Air Serbia“-e iz Ciriha za Beograd, u želji da prekratim vreme putovanja, u ruke uzeh kompanijsku reviju i u njoj pronađoh tekst o Andrei Lekić. I tada se desi čudo: u trenutku dok čitam uvod i hvalospeve, u kojima se kaže da je naša Andrejka više puta birana za najbolju igračicu u „izboru eminentnog veb sajta „Balkan-Handball.com““, pažnju mi odvlači meki engleski koji se čuje u avionu i kojim nam se obraća pilot – kapetan Horhe. Španski gastarbajter u avionu kompanije koja je prestala da bude (samo) srpska u trenutku kada je dobila „srpsko“ ime. Kud ćete boljeg svedočanstva kako se sve oko nas razvija i menja, kako je svet pun paradoksa i neočekivanog. I uz to, „Balkan-Handball“ na 10.000 metara! Najbolji je to dokaz kako su visoki dometi BH-a.
Zbog toga, činjenica da imamo Žiku i BH je ozbiljna povlastica rukometne zajednice, ali i izazov da se ne zastane u trci u kome vreme često zna da proguta svoje trkače.

Uveren sam da se to u ovom slučaju neće dogoditi i da ćemo biti svedoci kako naš školarac, kako god tada izgledao, kreće u srednju školu i na fakultet.

O prijateljstvu sa „gazdom“ neću ovaj put, ali ću reći da je ponekad bilo dobra osnova za sučeljavanje i totalno različitih mišljenja koja smo imali, a koja su potom vodila ka novim shvatanjima rukometne stvarnosti, ka novim spoznajama i idejama. Još kada ŽB ne bi isekao delove ovog bloga u kojima ga spominjem….

Na kraju, uveravam vas da bi ste mogli da živite i bez kompjutera, „Fejsbuka“, pa, sigurno i bez „Balkan-Handball“-a, ali zaista sam siguran da bi postojala jedna velika praznina u rukometu da ne postoji naš omiljeni rukometni portal.

Zbog svega, gore napisanog, želim nam srećnih prvih sedam godina i 17 dana!