IMA BOGA, rekli bi vernici na Uskršnje veče za veći deo hrišćanske planete. Onaj drugi deo, koji je ovih dana samo čestitao, a slavlje odložio za mesec dana, u naslov bi stavio „Kada Pravoslavci čestitaju Hristovo vaskrsenje“. Zaključak je, posle svega, sila zvana PPD Zagreb nije u Manhajmu imala ništa sa nebom, radila je na zemlji.
Kada se dese ovakve pobede, ružno je izdvajati i odvajati, ali ta nužda novinarskog posla uvek deli velike heroje od onih malo manjih, koji opet nemaju nikakve veze sa tragičarima. Za žurnaliste je najbolje da im junaci njihovih priča prođu onaj put od gore do dole i nazad. Tada je najslađe pisati.
A taj put je prošao junak Zagreba – Dobrivoje Marković. Nestašni dečko srpskog rukometa izrastao je u heroja golom na 15 sekundi pre kraja, kada je prošparao mrežu Borka Ristovskog. Ako se već nije upisao u istoriju Vardara dve godine ranije, ušao je u anale i zapečatio jednu od najvećih pobeda hrvatskog šampiona u ovom veku!
Još bitnije, skinuo je Boća anatemu sa svoga imena i taj promašeni šut za F4 Vardara protiv Flensburga u Skoplju, stavio na jednu stranicu svoje karijere, nikako na naslovnu. Da je pogodio, i danas bi špice makedonskih TV prenosa započinjale sa krikom njegovog prezimena, a verovatno bi i četvorogodišnji angažman u crveno-crnom bio produžen u nedogled.
To „Maarković“ dugo čekano, na kraju je izgovorio u delirijumu komentator HRT-a Drago Ćosić. Srbin rešava u prajm-tajmu, a Hrvatska na nogama i ne samo Hrvatska – Ex-Yu. Za ove „nadrkane“ političko-šovinističko-sociopatske odnose u poslednjih par meseci – „Di ćeš bolje“…
A najtalentovanije levo krilo srpskog rukometa u XXI veku i uz Štrleka i Manaskova, najtalentovaniji igrač iz ćoška u regionu unazad deset godina, čekalo se i čekalo.
Mnogi znaju, ali neka se ponovi, pre Uvea Genshajmera, postojao je Dobrivoje Marković.
U svet je jedan od kaćkih tića uzleteo 2004. godine osvojivši evropsko kadetsko zlato u Beogradu pred 7.000 ljudi kao deo srpsko-crnogorske generacije 1986, a na klupi je sedeo i Veselin Vujović. Već tada se videlo da dečko zna sve o rukometu i da je za svoju generaciju „Bog i batina“.
Dve godine kasnije u Ohridu (juniorsko SP) pojavio se i Genshajmer.
Nestašluke su mu neki praštali, drugi ne. Na rukometno majstorstvo, međutim, teško ko je ostajao imun, pa je tako Marković bio i deo srebrnog srpskog tima iz 2012. godine.
Ludeo je zbog njega, mnogo puta i sam Veselin Vujović. O anegdotama te „ljubavi“ i ljubavi gorštaka sa Cetinja i majstora minijature iz Gajdobre iz vremena dok su sarađivali u skopskom Vardaru neki drugi put.
Međutim, kako to obično biva u svakoj neraskidivoj vezi, jedan poziv je bio presudan. I to onaj iz oktobra prošle godine, kada su se mnogi pitali, gde je nestao Dobrivoje Marković? Pitao sam, na šta je odgovorio „Čekam, bilo je nešto za Norvešku i Tursku“, da bi par dana kasnije u inboxu osvanula poruka „Idem u Zagreb“.
„Treba mi samo jedna sezona u Ligi šampiona“, dodao je, znajući da je dugo bio u senci Timura Dibirova i igrao manje-više nebitne utakmice.
To je znao i Veselin Vujović. Sklonio je tri domaća krila i doveo lucidnog Srbina karijere pune nedorečenosti – tempirana bomba. Svezao je sebi svilen gajtan oko vrata još čvršće.
Sada znaju svi.
Bravo Zagreb.
