Kolumna Žike Bogdanovića: Dajte mi dve lopte i pokoriću svet!

Znate onu mantru koju svaki narod pripisuje sebi da je neko nekada rekao? Tipa 100.000 Hrvata ili 1.000.000 Srba će pokoriti svet? Rekao Napoleon, general Makenzi ili neko treći…

Kada mi je Bob Haning govorio da će Nemačka imat DVA protivnika na putu do polufinala Svetskog prvenstva, ali i da će DVA puta igrati kod kuće, verovatno nije ni slutio da će Brazilci uraditi pola posla, pa će za to biti dovoljna jedna utakmica i jedna lopta. Eh ti Brazilci, uskratiše nas za još jednu „besanu sudijsku noć“ posle Španaca večeras.

Pohvalno je to što su Gjeding i Hansen priznali krivicu i još rekli da nisu spavali te noći. I sudije su…ljudi. Nisu oni ona endemska vrsta koja dođe na utakmicu, odradi svoja dva-tri sata, pokupi apanažu, stavi prst u uvo i nestane do narednog vikenda, ostavljajući ozlojeđene trenere sa pet plata u minusu i neuhranjene igrače koji razmišljaju samo kako da se dočepaju Rumunije ili Turske da bi preživeli, kako se to u Srbiji misli.

Eh Martine, tako ti tvojih podočnjaka i zarađene dnevnice, koliko ljudi nije spavalo te noći! Koliko ljudi je reklo „ma .ebem ti više taj rukomet i to vaše domaćinsko suđenje“, koliko sponzora dodalo „u ovo se ne ulazi“ jer se samo priča o sudijama, koliko dece uplakano ostalo pored televizora sa većnim osećajem da se radi o „sportu nepravde“, koliko ljudi pospešilo svoju teoriju o „svetu koji ne voli male“ na tragu Červarovih izjava?

Danci su, bez sumnje, jedan od najboljih sudijskih parova na svetu. To su i pokazali u većem delu spornog meča u Lanxess Areni. Imali su par briljantnih teških partija u karijeri, sudili su prošlo finale SP 2017, kada su bez ikakve potrebe navlačili na Francuze protiv Norvežana. Kada skinu EHF, pa stave IHF značku, izgleda, postaju drugi ljudi. Karačićevo probijanje je skandal. Dovoljno da sve što su dobro uradili te noći padne u vodu. Dovoljno da više ništa ne sude do kraja turnira (verovatno i neće s obzirom da će Danska biti u polufinalu). Znaju oni vrlo dobro to, bolje nego svi mi, šta se može, a šta ne sme suditi na 59:00 u jednoj takvoj utakmici.

Ne vidim im podočnjake, ali se nadam da nisu spavali ni kada su na pravdi Boga u 11. minutu prve utakmice na prvenstvu dodelili crveni karton Korejcu. Doduše, nisu znali kome će dodeliti, pa su prvo isključili pogrešnog, a onda na asistenciju svog gazde Španca Galjega, i pravog, iako je faul bio više nego nebitan. Pobedila bi to Nemačka u Berlinu i da su njima dodelili pet crvenih kartona,  ali simbolika je važna, poruka je bila poslata. S druge strane, najbolji hrvatski par Gubica – Milošević, isto TOP klasa u svom zanatu, sudio je turnir „nesvrstanih“ u Kopenhagenu sa Azijatima, Arapima, Afrikancima i, nažalost, Srbima, na bezbednoj udaljenosti od velike pozornice.

Kod IHF-a nema improvizacije. Od Tunisa, Nemačke, Katara…hvala Bogu pa je EHF na dobrom putu da izađe iz te „domaćinske“ mantre. To su prethodna takmičenja pokazala.  Kada sam pisao o tome da se sistem takmičenja promenio da se više ne bi desile Hrvatska i Slovenija u polufinalu, znao sam da ne grešim.

Ovi što ne vole Červara, grešku Gjedinga gledaju kroz prizmu Brazila. Ne. Grešku bi trebalo gledati kao grešku koja ne sme da se desi u tom trenutku. Jedna utakmica, dva boda i put ka polufinalu, šta god je bilo pre toga ili će biti posle.

S druge strane, ne prihvatam Červarovu tiradu o tome da se svet deli na „velike i male“…rukometni. U stvari, lažem, deli se, samo što se menjaju „veliki“ i „mali“. Neretko je Hrvatska bila velika u tom pogledu. Neko bi se prisetio Sudžuma 2005. u Tunisu. Ako je to predaleko, ni ona Belorusija iz Zagreba prošle godine nije loš primer. Priča o pokradenom finalu iz Zagreba 2009. godine postala je mit, i to mnogo loš. Hrvati često znaju da ismejavaju srpske poraze koji ovi slave kao najveće pobede. Često mogu da se složim s tim. Červar ne bi trebalo da oponaša komšiluk.

Januar 2009, Zagreb, Arena je u stvari početak stvaranja pravog mita o jednoj zemlji, jednoj naciji i jednom sistemu koji će pokoriti svet. To je Francuska, juče, danas, sutra. NBA za sve nas. Da se tri dana igralo to finale, da su na svaka tri sata onih 15.000 promuklih ljudi menjani sa 15.000 sveže nabrijanih navijača, a da su se na klupi i terenu smenjivali Červar, Kljun i Štencel, odnosno, Cveba Horvat, Ćavar i Saračević, Hrvatska ne bi pobedila. To je bila ceremonija snage i postavljanje dinastije Karabatić na kraljevski presto dimenzija 40×20 sa čuvarom trezora Omejeom i dvorskom ludom Abaloom.

Nadam se, a to i vama želim, da ću ove godine gledati proslavu desetogodišnjice. Samo nemojte one loše reprize netalentovanih iz 2007. Muka nam je već sada, a nismo stigli ni do polufinala.