KOLUMNA ŽIKE BOGDANOVIĆA: Dva gola i dve dimenzije

Ne karikiram kada kažem da je srpski rukomet ostao, na današnji dan 20. januara 2016.godine, bez jednog velikog igrača (to je opšte poznata činjenica), ali i mislioca – Darka Stanića. Osim što je objavio kraj karijere, čovek koji će ostati unikat u našem sportu, poslao je par važnih poruka koje su rezultat dužeg promišljanja i velikog iskustva, često bolnog, ali i slatkog, kako reče Stanke opraštajući se i od mog diktafona, koji ga je pratio od kako je zaigrao za Srbiju već davne 2008…

Srpski rukomet se nalazi u velikoj krizi, rasčerečen od velikih medija koji u svom „crno-belom“ svetu nemaju milosti za prosečnost, podeljen rovovima između pozicije i opozicije čiji bi „konačni obračun“ mogao da se desi ove godine, ogađen običnom čoveku koji više ne zna „šta da misli“, u večitoj borbi sa ostalim sportovima koji lobiraju bolje ili lošije za novac, uticaj i medijski prostor.

U taj niz ide i 15. mesto na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Neuspeh, da. Ostali smo bez Rija, da. Ako me pitate, da li sam to očekivao? Neću da lažem, jesam. Lažni optimista nikada bio nisam. Kao neko kome srpski rukomet „izlazi iz ušiju“, od Rija sam se odavno oprostio. Ako me ponovo pitate, treba li rušiti Dejana Perića i na taj način rešiti probleme. Moj odgovor je – Ne. Nisu to takvi problemi koje možete nacrtati na trenerskoj tabli.

Ovi što sada kreću sa psovkama bi trebalo da znaju neke stvari. Poljska je napravila ovo prvenstvo kako bi zlatnom medaljom ispratila jednu generaciju koja je pilka reczna vratila u život posle nekoliko decenija! Tačka. Neumesno je poređenje sa srpskom 2012. godinom, jer za razliku od Orlova, Šmal i ekipa su 2007. trebali da budu šampioni sveta u Nemačkoj, gde su ih pokrali,a  posle su još dve medalje stavili u džep.

Francuska, pa videli ste sve, znate sve. Sistem je toliko dobar da i sedmi levi bek, koji igra u Balingenu, kada igra za reprezentaciju, deluje kao vanzemaljac za Srbiju. Šta ima dalje da pričam o njima.

Konačno, Makedonija. Država u kojoj je rukomet – sport broj 1. Gde god se u Krakovu okrenete, vidite navijače u crveno-žutom. Na tribinama ih ima minimum 300 na jednu srpsku zastavu braće Lapčević (tu je i Dule Beočanin da pojača brojku). U press centru 22 makedonska novinara na tri srpska i još par francuskih. Makedonska TV se pet puta dnevno uključuje LIVE iz press centra, kao da je u pitanju vanredno zasedanje Ujedinjenih Nacija ili se čeka objava rata. Oni novinari koji nisu dobili akreditaciju, kruže po gradu i prave priče kao „bek-up“  za ove u dvorani. Moja malenkost je samo napisala tri kolumne za MK medije pre starta EURO 2016 i dala desetak izjava. Lazarovu je lično Predsednik Republike uručio zastavu i ispratio ih na put. Kada zavirite u hotel gde su reprezentacije, tamo naiđete na ljude iz makedonskog ekonomskog, sportskog i političkog establišmenta. Da prebacimo malo na klupski nivo. Jonovski i Markovski su odigrali hiljadu i jednu utakmicu zajedno, Mojsovski i Mirkulovski, Manaskov i Georgievski, sve to pod palicom Line Červara u Metalurgu. Navikli da se sporazumevaju treptajem, da pobeđuju i gube, trpe pritisak, igraju sa najboljima. O ulaganjima u Vardar, da i ne pričam. Glavna kritika na račun tamošnjeg RFM je što ljudi hoće da povećaju licence za dolazak stranih igrača, kako bi se sprečili primeri da Francuz dolazi u Ohrid kao rukometni profesionalac.

A srpski igrači „beže“ iz zemlje, Turska, Grčka, daj šta daš, samo da ima da se nahrani i ne prestane sa rukometnom karijerom. Pola juniorske 94 je na poslednjem takmičenju već bilo u inostranstvu, a taj trend nemaštine, bez kluba koji ih može zadržati, neće stati.

A u Beogradu? Pera Nenadić dva dana pred put izjavljuje kako „veliki deo rukometne javnosti jedva čeka da izgubimo“, šest meseci ranije to isto u Kraljevu kaže Moša Ilić, koji  diže ruke od svega, nemajući više ni snage, ni živaca da se nosi sa svim. RTS jedva da kupuje prava za velika takmičenja. U svom tom medijskom posrtanju, ne pomaže ni rukometna Vlada, koja ne može da se usaglasi „šta je to javnost?“. Da li još ovih, na prste jedne ruke prebrojanih novinara, što su ostali da žvrljaju o rukometu na nacionalnom nivou ili je javnost neka apstraktna tvorevina od koje se treba braniti saopštenjima.

Ovi što su deklasirani „protiv“, pucaju iz svih oružja. Rat komentarima po raznim sajtovima dobija filmske obrise. Komentari su postali važniji od tekstova. I smejete se, i dođe vam da plačete, u isto vreme.

Ko trpi, pa reprezentacija. Tim bez javne podrške, sa nejasno postavljenim ciljevima, igrači uplašeni medijskog žrvnja, sluđeni opštom atmosferom i onim šta će neko reći ako krene po zlu (O tome šta je Perić mogao i morao bolje, pisaćemo, a sada ostajem na okolnostima).  Jedan tako sluđen piše FB statuse kada mu trener kaže da nije u formi. Ne znaju šta je kult. Kult ne može da izgradi Dejan Perić zagrljajima, to je mnogo veća stvar, zahteva harmoniju na svim relacijama. Traži da svi koji obuku trenerku Srbije znaju da su dobili puno od svih i da istom merom moraju da vrate.

Onda završimo baladu sa pričom o pobedničkom mentalitetu? Pa, kako da ga imate? Igrači na 15 sati pred odlučujuću utakmicu na šampionatu moraju da pravdaju da su nasmejani, vedri i spremni, tako što će potpisivati saopštenja i držati lekciju nekome ko jede isti lebac sa njima, ali sebično kuca FB statuse izazivajući medijsku harangu.

Taj put od minus jedan do plus jedan, o kome je govorio Stanić, to su te dve različite dimenzije. To nisu dve lopte, sedmerac Nikčevića, ni isključenje Marsenića, ni ti nesrećnici Horaček i Novotni, koji će sutra okrenuti ćurak, pa pomoći i Srbiji u nekoj novoj priči. To je razlika između pet LIVE-ova iz press centra u jednom danu i uključivanja na 45 sekundi pre početka utakmice sa prigušenim tonom iz studija u Košutnjaku.