Ko se nije uželeo reprezentativnog rukometa? Posle više od četiri meseca, dobićemo novu dozu ushićenja, radovanja ili nerviranja, kao što nam se retko kada dogodi sa klubovima. Doduše, gledano iz pozicije Srbije, druga godina bez kluba u Ligi šampiona kod muškaraca, ko zna koja kod žena, nepostojanje vrhunskog kluba u pravom smislu te reči, učinila je da nam svaka godina bude ravna linija, sa povremenim naletom adrenalina u toku EHF nedelja.
Razočaranost zbog izostanka plasmana u Katar, još uvek traje. Reprezentacija Srbije, od ranih radova sa Jovicom Cvetkovićem, nikada nije bilo u nezavidnijem položaju. Plasman na Olimpijske Igre je puka teorija, hijerarhija u timu uzdrmana, motiv za igranje pojedinaca „diskutabilan“, Dejan Perić, iako veliko rukometno ime, početnik. Posle one 2012. godine, ni najveći kritičari nisu ovako zamišljali špic olimpijskog ciklusa. Propuštene su mnoge šanse, a ponajviše ona da se, do dana današnjeg, zamene nosioci igre, dobije nova energija i sa njom – nova reprezentacija na duže staze.
Kada sve to imate u vidu, pitanje plasmana u Poljsku 2016 je pitanje svih pitanja. Ne da je nužno, nego je fundament za opstanak srpskog rukometa. Rukama i nogama, noktima i zubima, na EURO 2016 se mora! Sviđa mi se ono što sam čuo od Dejana Perića u razgovoru da „sportista koji sam sebi postavlja visoke ciljeve, ne oseća pritisak“. Ako je već preuzeo odgovornost, izabrao takve profile igrača, koji će tim da stave ispred individualnog učinka, onda ne treba ni previše komentarisati njegov izbor.
Perićeva ideja je jasna, a jasno je i to da je bilo nekoliko igrača koji se nisu našli među ovih 18, a koji su u TOP formi. Na tome treba stati i stisnuti palčeve za reprezentaciju i ćetiri boda protiv Crne Gore i Izraela.
Ni u okruženju situacija nije ružičastija. Ljuba Obradović je preuzeo odgovornost, promešao karte, ostavio ispod crte neka imena (Rakčević, Mrvaljević, Pejović, itd) bez kojih se u prošlosti nije mogla zamisliti crnogorska reprezentacija. Prava enigma je nastup Vaska Ševaljevića. Sa ili bez najboljeg rukometaša koga Crna Gora ima, neće biti isto izaći na megdan Srbima u Beogradu i Islandu par dana kasnije.
Razloga za glavobolju ima Ivica Obrvan. Katar 2015 je zamišljen kao jedan od vrhunaca generacije Lazarova i Ristovskog, ali malo ko, koga bih još trebalo da nabrojim u nastavku, uopšte igra za svoje klubove. Vardarovi Makedonci (Lazarov, Stoilov, Pribak) su u drugom planu, a i Metalurg, okrenut naopačke u poslednja tri meseca, nema više tvrdo domaće jezgro. Odbrambeni dvojac Jonovski-Markovski, forma Naumčeta Mojsovskog, utakmice u nogama Renata Vugrineca, sve pitanje do pitanja, a Češka i Švajcarska čekaju.
Sudbina Safeta Sušića već je pokazala Draganu Markoviću – Marki, šta ga čeka, ako ne nastavi da pobeđuje bolje od sebe vodeći reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Posle kratke poljske klupske epizode, čekaju ga Danska i Belorusija. Dva poraza bi značila i to da će ga Poljska teško ponovo videti, a bila bi i težak udarac samopouzdanju pred SP u Kataru u skaradnoj atmosferi u sportu i državi u BIH, gde se ne zna ko za koga navija.
Epidemija srednjih bekova u slovenačkom rukometu se nastavlja. Boris Denić ne zna šta će sa njima. Kada bismo da se trampimo, da svako uzme od nekog drugog ono što mu nedostaje, na svakom velikom takmičenju bismo imali svih 6 EX-Yu reprezentacija. Slovencima i Makedoncima fale šuteri, Srbima srednji bekovi. Kada su ga imali u Španiji na SP 2013, Slovenci su išli do polufinala. Ako ga Denić pronađe, pustinja bi mogla da se posreći.
A šta reći Slavku Goluži? Da uživa, jer kvalifikacije za EURO su uvek bile putujući cirkus HRS-a, u kome manji gradovi imaju priliku da pozdrave najuspešniju reprezentaciju u svojoj istoriji, a deca iz provincije da dodirnu svoje idole. Tako će biti i ovog puta, rutinski i bez stresa, sve do Katara. Ostaje da se nadamo da će tamo kreveti biti veći i udobniji nego u Danskoj…
