Balkan Handball

MAKEDONCI PRED IZBOROM: Misija, a ne „tezga“

PIŠE: Žika Bogdanović

Makedonija se dala u potragu za novim selektorom. Posle Zvonka Šundovskog, Ivice Obrvana, Lina Červara i Raul Gonzalesa, biće interesantno videti put koji će izabrati makedonski rukomet.

Zvuči paradoksalno kada se pogleda kratka istorija tamošnjeg rukometa, ali i pored velikih trenerskih imena koja su sedela na klupi nacionalnog tima, najbolje rezultate su ostvarivali domaći treneri poput Ilije Temelkovskog i Zvonka Šundovskog, koji su često predstavljali intermeco između boravaka stručnjaka sa prostora Ex-YU u Skoplju.

Makedonci su u poslednjih par mandata sebi pružali nešto najbolje što je tržište moglo da ponudi u tom trenutku. Veći deo mandata Ivice Obrvana, angažovanje stručnjaka poput Červara i Gonzalesa, davalo je jasnu poruku svima da je rukomet u Makedoniji sport od najveće važnosti, a da je rezultat nacionalnog tima prioritet. Ono što nije moglo da se iskontroliše, to je ambicija trenera da vode veće i ambicioznije projekte.

Problem je lociran i pre Svetskog prvenstva u Nemačkoj i Danskoj. Fokus Raula Gonzalesa i uticaj na budućnost makedonskog rukometa smanjen je odlaskom u Pariz, a i pad u odlučujućoj godini olimpijskog ciklusa za Rio, tumačen je angažmanom Ivice Obrvana u francuskom Šamberiju. Bez obzira na uspone i padove, svaki mandat je dizao lestvicu i standarde kada je MKD rukomet u pitanju.

Saznanje problema je pola rešenja, ali samo pola. Druga polovina leži u izboru čoveka kome će apsolutni fokus biti selekcija, koja će večito biti pod specifičnim pritiskom sportske nacije kojoj rukomet donosi najviše radosti i izvesno van medaljnog postolja tokom trajanja svog mandata.

Upravo isto onoliko koliko je Makedoniji potrebno dokazano trenersko ime sa bogatim CV-em koji će mobilisati igrače i zadovoljiti rukometnu javnost, s druge strane, potreban je neko ko će rad u Makedoniji shvatiti kao dugoročni izazov i misiju, bez žudnih pogleda ka prvoj slobodnoj stolici u nekom od klubova sa Zapada.

Tanka je linija od toga izabrani stručnjak petnaestu reprezentaciju na svetu, sa bremenom potpunog podmlađivanja do Pariza, shvati kao „temporary option“ i onoga da to ime ne bude adekvatne težine koje bi trebalo da pokaže ambiciju Federacije i energiju samog MKD rukometa.

Ozbiljnost u dužini ugovora i samom novcu koju je RFM spreman da pokaže, često ne ograničava trenerske ambicije, ako na papiru jasno ne stoji da nema klupskog angažovanja dok traje rad u reprezentaciji.

Misija, a ne „tezga“.

Većina mladih ili trenera srednje generacije govore da im je „svakodnevni rad nužan kako bi mogli da napreduju“. Stručnjaci koji su gladni uspeha, koji donose novu energiju i razmišljanja, traže i veće angažovanje. Zato je i prilagođavanje samog sistema rada u reprezentazivnim selekcijama po vertikali, neophodno i nužno ako se želi održati tonus svih selektorskih aktivnosti. Drugim rečima, potreban je čovek koji je u godinama da postavlja standarde, da razvija komunikaciju sa trenerskim esnafom i pravi efekat koji će imati dugoročne pozitivne efekte, kako reprezentativne, tako i klupske.

Ko je to, pitanje je od „milion dolara“.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *