OPET VLADA AUTOKOMANDA: Od „majstore“ do „odi si“ i nazad…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Vratilo se! Velika noć je iza rukometaša Metalurga i svih onih kojima je plava boja u srcu! Metalurg je pobedio Vardar, zasluženo, bez mrlje, došao nadomak šeste titule, četvrte pod palicom Line Červara.  Onako kako je Metalurg prošle godine, kao favorit i aktuelni šampion, stigao na dvomeč sa Vardarom Veselina Vujovića, i pao, veoma slično, Vardar je ostavio titulu kada se malo ko nadao da je to moguće. Igra živaca, pobednika i poraženih, ponovo je bilo platno po kome je Lino Červar crtao svojim majstorskim rukopisom. Nadigrao je Raula Gonzalesa, izgradio atmosferu u kojoj je sportski inat vodio njegove rukometaše, koji su energiju izvukli iz svega što ih okružuje, raznih natpisa, ovakvih ili onakvih „bockanja“ sa druge strane i slično. U takvoj vrsti utakmice, Raul Gonzales je čovek, to jest, više je Marsovac pao na skopsku Ploščad, koji ne može da napali ekipu specifičnim jezikom, ne poznaje mentalitet i nema iskustva, premda je ove sezone pokazao da je izuzetan trener. U ovakvim bitkama, taktika je tek samo jedan deo master plana.

Trebalo bi snimiti Červarove motivacijske govore. Trebalo bi o istom trošku staviti neki pulsmetar Mirkulovskom, Jonovskom i Dimovskom oko grudi dok ga slušaju, da analiziramo kako se ljudski organizam priprema za rat, i u stanju mirovanja. Červar je uspeo u tome da igru „Davida i Golijata“, rezervisanu za evropskim creme de la creme, primeni i na domaćoj sceni. Svi su posle četvrtfinala EHF Lige šampiona videli zlatnu kolajnu na grudima igrača Vardara. Ogromna ulaganja, devet sekundi do Kelna, duža klupa, izgradnja dvorane dok se oronula „Autokomanda“ još uvek sređuje samo u snovima navijača Metalurga, koketiranje sa Stanićem u toku sezone, uspeh ženske ekipe, već potpisana imena za narednu sezonu i ona koja će doći, aura Sergeja Samsonenka, koga još mnogi nisu uspeli da „dešifruju“, sve je to plašilo, ali i bilo i jasan uvod, razrada i zaključak svake misli i „paljenja“ suprotnog tabora.

Bili su jači, više su želeli, grizli su kao da im je poslednje rukometno veče u životu. Grizli su i mladi, i stari, i Makedonci, i stranci. Isto onako, kako je to Vardar uradio prošle sezone, spustivši tada „evropski Metalurg“ sa oblaka. Veliki rivali vas uvek vrebaju. Analiziraju vas, i kada ste srećni, i kada ste tužni, i kada sijate, i kada držite glavu u kolenima.

Šta dalje? U sportu ne postoji juče, zato ga i volimo. Nova sezona, novi mečevi, jedan novi Vardar, jedan drugačiji Metalurg. Crveno-crni sve bez limita u kome ćemo naredne sezone gledati stvarno velike igrače, za koje će neodlazak u Keln biti neuspeh, i Metalurg, koji ponovo „neće imati šta da izgubi“. Pogađate, ko će ponovo biti favorit, ko lovac, a ko lovina? Šta god da bude, i jednima i drugima, samo pehari na kraju, biće jasan znak da su preživeli.

Od Lino „odi si“ do „Červare majstore“ prošlo je tačno godinu dana. Od košulje koja je bila mokra od muke i nemoći, do one sinoćne koju su dlanovima peglali svi „tapšači“ put je trnovit . Trenerski je to lebac. Od „Raule majstore“ do „Gonzales odi si“, prošlo je i manje od mesec dana. Kada znate to, onda čuvajte trenere. Trebaće vam…