To nam je i bio cilj (oprostite na ovoj ideološkoj podlozi i shvatite je kao pesničku slobodu, i Topuzićevu, i moju), da još jednom okupimo region, da čujemo i srpski, i hrvatski, i makedonski, i sve ostale jezike na kojima se govori na ovim prostorima (ima tu malom i mađarskog, engleskom, hebrejskog), da vidimo momke i devojke sa različitim Ex-Yu pasošima na različitim meridijanima, zagrljene i zbratimljene u jednoj istoj misiji – pa makar ona značila i par kolokvijalnih rečenica za neki tamo regionalni rukometni sajt.
Želeći ili ne da glorifikujem, znam da je taj sajt uradio i radi mnogo za rukometni svet na ovim prostorima. Da je pacifikovao region i uputio nas jedne na druge, mnogo brže nego u gotovo svim ostalim sferama života. Da reč rukometni Balkan ima jedno značenje za čitav rukometni svet, nepoznato u drugim sportovima. Retko je čujete u košarci, odbojci, vaterpolu ili fudbalu…
Balkan u rukometu nije samo Balkan-Handball. Balkan nije ni geografska regija, to je više jedno iskonsko rukometno poreklo. Nešto od čega plašimo Skandinavce i ostale, nešto što ima ogromnu težinu i vrednost, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti. Nešto što je JUGO škola, nekome u svesti, a nekome u podsvesti. Kako ko voli i oseća.
Balkan-Handball ne može da menja svet. Ne može da menja čak ni odnos prema rukometu u okviru sistema sporta u pojedinim zemljama. Njegove moći su ograničene na rukomet i ljude u njemu. On je okrenut rukometašima. Zamišljen kao njihovo gorivo, kao sigurna kuća kojoj uvek mogu da priđu bez straha od medijskog noža i nerazumevanja. Ko želi rukomet, ima ga, na Balkan-Handball-u.
Balkan-Handball je i jedan od retkih preživeli primeraka specijalizovanih sportskih sajtova na ovim prostorima, koji nije nestao sa WEB-a u protekloj deceniji. Mnogi su pokušavali, uzletali, padali i nestajali. Naša ideja je bila da ne robujemo previše proizvodu, da krčimo svoj put i guramo svoju priču. Ima mnogo popularnijih sportova od rukometa, koji nemaju specijalizovane sajtove. Na radost i privilegiju rukometa i rukometaša, uspeli smo da opstanemo. Koliko rada stoji iza toga. Bolje da vam ne pričam, nećete verovati. Da smo na BH gledali kao projekat, sa budžetom, mikro i makro planovima, odavno ga ne bi bilo.
A živimo u ludo vreme. I ovaj naš rođendanski video nije završen do kraja, jer je naš prijatelj koji je sve montirao – Ivan Ilić, inače TV reporter koji živi u Briselu, morao da snima i broji krvave glave posle onoga što se desilo u utorak. Zato su van videa ostale još neke čestitke, kao i potpisi sa lokacijama odakle su stizale, od izraelskog Tel Aviva do danskog Arhusa.
Pored njega, moram da se zahvalim ljudima koji čine BH. Tu su novinari Zoka Radojković, Marko Marjanović i Tomislav Laurić, kao i velika podrška u IT delu – Dragan Stojanović Gagac koji je tu u pola dana i noći već godinama. Zatim, čovek koji je napravio novi logo sajta, Mađar Zoltan Cegledi. Ima tu još mnogo ljudi koje bi mogao da spomenem, koji mi boje dane i nedelje kada ide, ali i kada nema inspiracije, ali iz straha da nekoga ne preskočim, a i zarad njihovog komoditeta, bolje da ostanu anonimni.
Postoji neka ideja da za naredni – deseti rođendan, snimimo film. O sajtu, o rukometu, o ko zna čemu još. Svašta tu može da stane, nakupilo se. Kao i uvek, ako to budemo silno želeli, uspećemo.
Samo da smo zdravi, što i vama želim.
Idemo dalje.
Živeo Vam Balkan-Handball.com.
1 komentar
Ziveo!