SRPKINJE NA EURO 2014: Zarobljene u „Kombank Areni“

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Dva dana pre početak Evropskog prvenstva u Hrvatskoj i Mađarskoj ova konstatacija izrečena, pokazala se kao istinita.

Kao što niko, za deset godina kada se bude pričalo o medalji u Beogradu, neće gledati u zube domaćinstvu posle koga su ostvareni fantastični rezultati, tako sa te distance, nikoga neće biti briga, da li su povrede onemogućile bolje rezultate u nastavku i krunu jedne generacije – odlazak u Rio.  Alibi priča ne sme da postoji. 

SELEKTOR BIRA SASTAV, NE ISPUNJAVA ŽELJE

Saša Bošković zaboravio je na svoju izjavu sa početka priprema po kojoj neće žrtvovati zdravlje igračica, to jest, neće u Hrvatsku voditi one koje bi mogle da ugroze svoje karijere. Šta je uradio? Poveo ih je sve do jedne. Reprezentacija nije spisak lepih želja, a selektor dobra vila koja će da ispunjava svaku. Selektor je taj koji mora da preseče, a ne samo deklarativno preuzme odgovornost, koja ništa ne znači. On vidi da li je nekome noga ko bundeva i procenjuje da li je taj neko sposoban da izdrži sve napore koje iziskuje turnirski sistem. Sve ostalo je seča grane na kojoj se sedi. General ne vodi ranjenike u boj. Bošković je imao dve opcije, sa obe je imao alibi spakovan u torbi, ali je izabrao onu koja je zahtevala manje hrabrosti. Poveo je rovite i povređene igračice u Hrvatsku, nadajući se da će tako napraviti rezultat, stalno ponavljajući kako „nemamo sreće sa povredama“. Mogao je da povede samo zdrave devojke, i tako ne upadne sebi u usta. Posle Mobelringen Kupa, očigledno, nije imao hrabrosti to da uradi.

Hijerarhiju u reprezentaciji ne uspostavlja samo kvalitet, već i zdravlje. To što su pojedine devojke odlučile da se mrcvare i rizikuju pogoršanje povreda, jeste za pohvalu, jer to ranije nije bio model ponašanja reprezentativaca, ali neko, ko je najstručniji za svoj posao, trebalo bi valjda, hladne glave, da zna da je unapred osuđeno na propast sve ono što počinje sa “nismo imali ni jedan trening u kompletnom sastavu pred EP”?

ZA SLOVAČKU IZGOVOR NE POSTOJI

U tom slučaju, javnost bi imala i drugačiju percepciju događanja u Osijeku. Da budemo jasni i pošteni, svi oni koji su upućeni u dešavanja u i oko reprezentacije, spustili su lestvicu pred EURO 2014, koja bi za “zdravog vicešampiona planete” bila naciljana na “hrabru pogibiju za polufinale”. Nije se očekivalo toliko u novonastalim okolnostima, već “običan” plasman u drugi krug, pobeda, dve u totalu, da se ostane u TOP 8-10 i izbori prvi šešir pred baraž za SP 2015.

Meč sa Slovačkom, međutim, neoprostiv je. U kakvom god sastavu da je Srbija bila, a ne sa pet zdravih bekova sa internacionalnim iskustvom i rovitom Andreom Lekić, plasman u drugi krug nije smeo da bude doveden u pitanje. Zato je 15. mesto ubitačno, jer nas rezultatski vraća na početak.  Vraća nas u u 2011. godinu, kraj ere Duška Milića i pitanje – kako dalje? Produžava onu listu poraza na Evropskim prvenstvima van Srbije na 0-12, a od Olimpijskih Igara pravi “nemoguću misiju”.

KRIZA NE TRAJE PET DANA

Ta lestvica namenjena za svetskog vicešampiona je spuštana iz meseca u mesec posle SP 2013. Dva remija sa Šveđankama, bili su poslednje kvalitetno što smo videli od srpskog tima, pre osam meseci. Od tada, sve lošije i lošije. Neubedljivo junsko overavanje plasmana na EURO 2014, pobede nad Slovenijom i Švajcarskom, a onda i pravi test, Croatia Cup u oktobru, gde je problem već bio jasan, iako je selektor izjavljivao da “možemo biti zadovoljni” (Lekić i Damnjanović bile zdrave). Nemoć se može gurati pod tepih, ali tamo ne može do veka ostati. Serija poraza od onih koje smo ostavili iza sebe na EURO 2012 i SP 2013 je počela, ali to izgleda nije bio alarm.

MEDALJA JE MEDALJA

Na primeru muške reprezentacije, shvatili smo vrednost medalje na domaćem terenu. Ona ostaje, doživljaj 20.000 ljudi na tribinama je neizbrisiv, obeležio je naše rukometne živote kao nešto najlepše što smo doživeli, država je dobila nove nosioce nacionalnih priznanja, deca neke nove uzore, ali vreme je najbolji sudija. Sudi o kvalitetu rada trenera i igračkom potencijalu. Potencijal ženske reprezentacije, starost igračica i njihov status u evropskom rukometu je nagoveštavao da kraj OI ciklusa neće biti labudova pesma. Muškarci su svoju šansu iskoristili, između ostalog, jer je London stigao dovoljno brzo. Za razliku od devojaka, muški OI ciklus se završavao u Beogradu, a ovaj je tek počinjao. Rio više nije grad Kopakabane, već nažalost,  misaona imenica. Saša Bošković je to pomalo šeretski pretvorio u floskulu koja treba da pokrije nedostatak odgovora na prvo i osnovno pitanje – Zašto reprezentacija igra loše?   

MANDAT – USPON I PAD

Mandat Saše Boškovića na čelu reprezentacije Srbije od avgusta 2011. godine, specifičan je po mnogo čemu, ali daleko od toga da je totalni krah. Medalja na domaćem terenu je medalja. Imao je priliku da je osvoji iz dva pokušaja, postao srećnik, jer se to ni jednom treneru na svetu neće dogoditi u istoriji rukometa. Uspeo je, osvojio je. Da baš to i nije tek tako, lako, imamo svež primer Hrvatske u Varaždinu.

Od stare slave se, međutim, ne živi. Plan je ugrožen, sveden na teoriju i moleban pred žreb u nedelju, koji bi nam, na primer, mogao opet dovesti Slovakinje. Pad je počeo sa danom posle finala sa Brazilom. Ako medalja i Rio budu jedine potke daljeg angažmana Boškovića, a istini se ne pogleda u oči, ako se ne prizna nemoć da se napravi nadogradnja, ako nema novih ideja, ako ga devojke i dalje bledo gledaju, onda smo u velikom problemu. Jedna generacija će biti upropaštena. Nažalost, i samo dve naredne utakmice mogu biti dovoljne da to shvatimo…

GDE JE NADOGRADNJA?

Zaslepljen lovorikama iz 2013. godine, Saša Bošković je očigledno odustao od dodatne selekcije, parajući uši floskulom o “najboljim devojkama, pravim devojkama, majkama, sestrama, ženama”. Uz dužno poštovanje svačijeg deteta, majke, supruge i sestre, ovde je reč o rukometnoj reprezentaciji Srbije, a profesionalni sport je imun na patetiku.

Iako nema problema sa kilometražom i željom da vidi svaku igračicu na delu, zažmurio je na uragan koji se zove – Anđela Janjušević. U trenutku kada je desnu stranu napada mučno gledati na terenu, on je 20-godišnjeg desnog beka Radničkog iz Kragujevca, apsolutni hit jeseni, dokazan u Evropi, potencijal koji bi u budućnosti srpskom rukometu mogao da nadomesti odlazak Kaće Bulatović u Crnu Goru, totalno zanemario. “Tu je, Anđela”, kao odgovor na pitanje novinara u Osijeku, dođe mu kao neka vrsta pošalice u trenucima kada je nemoć, ali i realan nedostatak vrhunskog kvaliteta na pozicijama desnog beka i krila – evidentan.

Ako je Maja Luković pre četiri godine bila spremna za veliko takmičenje, kako to nije sada, kada igra Ligu šampiona u Krimu?

GENERACIJA KOJA SE PRAVILA

Ko se seća EURO 2006, zna da su tada Sanja i Andrea imale po 19 godina. Ko se seća EURO 2008 u Makedoniji, seća se da je tada Evropa videla vunderkinda Cviju, atrakciju i maskotu repke sa 18 godina. Srbija sada ima tri igračice među najboljima na planeti na svojim pozicijama, ne samo zato što su bile talentovane, već zato što im je krčen put i projektovana reprezentativna karijera.

 GENERACIJA 1992

O zanemarivanju generacije 1992 od strane Boškovića (izuzetak Jovane Risović), tek se ima šta reći. Jedina generacija od osamostaljivanja srpskog rukometa, muškog i ženskog, seniorskog ili juniorskog, koja je napravila rezultat vredan pažnje u kontinuitetu (ne treba zaboraviti ni kadetsko srebro generacije 1990), realan, bez primese pristrasnosti, domaćinstva ili bilo čega drugog, jeste ženska generacija 1992 pod vođstvom Zorana Valdevita (dva vezana juniorska polufinala EP i SP). Valdevit je pokazao svoje trenersko umeće i vraćanjem iz mrtvih generacije 1994, i izbacio nekolicinu reprezentativnih kandidata. Gde su Sandra Filipović i Marija Obradović? Zar je problem uvesti i krila u reprezentaciju sa 20 godina? Zar ih tim zanemarivanjem već nismo poslali na stranputicu, u pečalbu, u neke male klubove, koji nisu nivo za devojke koje bi sutra trebalo da nose reprezentaciju, a danas, već imaju svoje mesto?

Ako budu morale da posle godina pauze, poput Katarine Stepanović, obuku reprezenativni dres, biće kasno. Možda je i Aranđelovčanku neko ispustio kada joj je vreme bilo. Videli da se reprezentativac ne postaje preko noći. To je status koji se neguje, čuva, karijera koja se projektuje. To radi stručni štab. Pod pretpostavkom da već nisu izgubljene (vratite se na poglavlje i pogledajte kada su debitovale Sanja, Andrea i Cvija). Ne pričamo o španskim selima, neka od njih je mogla da pobedi Slovačku u petak, pod uslovom da je bila u reprezentativnom okruženju poslednjjih godinu-dve dana…

Kakvu poruku dobijamo? Posle Rija se više neće igrati rukomet ili da neko sa 24 godine nema šta da traži na Olimpijskim Igrama?

Bošković je upao u zamku sličnu onoj koja je zaustavila “Orlove” već na SP 2013 u Španiji. Precenio je neke igračice posle domaćeg uspeha, zaspao na lovorikama, ništa nije menjao, bez novih taktičkih rešenja, bez novih lica, to mu je stavilo omču oko vrata. Sve je ostalo po starom. Mislio je da će Beograd trajati večno. Teško je videti svoje mane dok si na vrhu.

PITANJA BEZ ODGOVORA

Ne može selektor da pogodi pet sedmeraca protiv slovačke heroine iz Mihalovaca, Lucije Gubikove, igračice igraju, postižu golove i prave tehničke greške. Bez njih ništa, ali zakon sporta nameće trenersku odgovornost – kao najveća. Selektor nije bio raspoložen za priču sa novinarima posle eliminacije u Osijeku. O tome da se napad igrao na širini od pet metara, da u dve utakmice nije istrčana kontra, da levo krilo gotovo i da nije šutnulo sa pozicije čitav turnir, da je najbolji pivotmen planete pretvoren u nevidljivog u prva dva meča, da smo postizali 18 golova u proseku i tako dalje. “Pročitani smo”, reče kapiten i bi u pravu.

Sve gore navedeno ostalo je bez odgovora. Oni ne trebaju novinarima, potrebni su reprezentaciji.

Više puta je Bošković gubio konce, povlačio devojke nasumice sa klupe, nije imao kontrolu nad ekipom. Kako je Biljana Filipović zaboravljena na klupi u meču sa Francuskom do 35. minuta posle one golgote u prvom poluvremenu? Ista ta igračica je dva dana ranije, donela novu energiju napadu, sprečila sličnu sudbinu u prvom poluvremenu sa Crnogorkama. Zašto je Andrea Lekić potrošena do finiša duela sa Slovačkom? Zašto Jelena Nišavić nije igrala više u odlučujućem meču posle dobrog starta? Kako to da je iskusno levo krilo pre samo par meseci javno zamoljeno da produži karijeru zbog reprezentacije, a da je već drugi meč bio dovoljan da se shvati da “to više nije to”? Zar je moguće da je povređena (neupotrebljiva) igračica bolja od bilo koje zdrave sa šireg spiska?

UMOR?

Koliko to igračica je potrebno da se pobedi jedna Slovačka? Kako to da tim koji rotira sedam bekova nema snage da odigra tri utakmice? Od tih sedam, pet je bilo zdravo. Koliko ih rotira Dragan Adžić i pobeđuje? Četiri (sa sve Jovankom Radičević kao zamenom za jedinog pivotmena)!  Čemu izjava da su potrošenost i umor krivi za poraz od Francuske i ona tri postignuta gola? Kako umor može da reši utakmicu u 10. minutu? Neko nije stigao ni da se pošteno oznoji, a meč je već bio rešen. Umor presuđuje na kraju, po logici, fiziologiji, matematici. Kako to da se u drugom poluvremenu igralo normalno, da su se davali golovi, igralo sa pivotmenom, trčalo.

IGRAČICE – PODELILE ODGOVORNOST

Igračice su se pokazale kao velike u porazu i prihvatile su odgovornost i kritiku. Iz njihovih usta se čulo “sramota” i “katastrofa”. Same su ispisale naslove u medijima. Nisu želele da svale krivicu na loše vođenje, već su deo bezukusnog kolača i same zagrizle. Podelile su krivicu i na taj način pokazale kao odgovorne i poštene. Neke od njih su izuzetni profesionalci, koji svojim odnosom pokazuju da im je jako stalo.  Ima i onih, kojima novinari prijaju samo kada se pobeđuje i pišu hvalospevi, pa nemaju ni elementarne odgovornosti prema javnosti da sačekaju i daju izjavu u miks zoni (Biljana Filipović), ali izdvojeni primeri nisu nešto što može da pokvari opšti utisak o samokritičnosti kao osnovi za bolje sutra.

NE PRISTATI NA PROSEČNOST

Od žreba u nedelju će puno toga zavisiti. Ni najbolji trener na svetu neće puno pomoći Srbiji ako sa druge strane budu bile reprezentacije poput Norveške ili Francuske, ali akteri EURO 2014 su sami za to krivi. Perspektiva budućnosti može biti tamnija ili svetlija, u zavisnosti od rasporeda kuglica u bubnju, ali i ne samo od toga. Ono što ne sme da se zaboravi i čega bi trebalo da budu svesni svi koji se pitaju jeste da ova generacija devojaka vredi više od 15. mesta u Evropi i da mnoge od njih ne pristaju na prosečnost.