KOMENTAR: Duh večitog derbija – Izgubljen korak sa svetom

U vikendima EHF Lige šampiona sva dešavanja u nacionalnim ligama su u senci, ali beogradski večiti derbi Partizana i Crvene zvezde zaslužio je da bude spomenut. Klupski rukomet u Srbiji je doživeo kataklizmu, grca u nemaštini, u preživljavanju, nepostojanju sponzora i nezainteresovanosti države, opterećen negativnom atmosferom, ali svako koga interesuje, pre svega, 40×20, mogao je da uživa u jednoj finoj borbi u nedelju uveče na „Banjici“.

O nekom velikom kvalitetu ne možemo pričati, jer on odavno više ne stanuje na srpskim terenima, ali duh derbija, neizvesnost samog meča, 1.200 navijača obe ekipe na tribinama, neki mladi momci i oni stariji – zaslužuju komentar.

Crvena zvezda je bolja na papiru, što nije pokazala u hramu rukometa. Iskustvo Čorovića i Zlatanovića, hladnokrvnost Šotića i sigurna ruka Crvenčanina Alekse Kljajića, doveli su tim Nenada Peruničića do pobede.

„Pravedan bi bio remi“, reče Zvezdin trener, i bi u pravu. Realno. Odnos jednih i drugih na terenu, Peruničića i Maksića, bio je za svaku pohvalu.

Sa druge strane, Partizan je prikazao lepršaviju igru. Jedan od onih momaka koga je uživanje gledati jeste Lazar Kukić. U doba kada je trend da razlika između srednjih i levih bekova ne postoji, genijalni potezi ovog momka koji nema ni 21 godinu, podsetili su da i srpski rukomet može da izbaci svog Cindrića i Zarabeca. Muka naša je što nema te fabrike koja bi proizvela gotov proizvod. Odsustvo ozbiljnog kluba proganja srpski rukomet, zbog koga će Kukić i slični biti primorani da se „po svaku cenu“ i „bilo gde“ domognu inostranstva, bez mogućnosti da planiraju karijeru, već „gde se otvori“, a u tom sistemu retko ko preživi i postane igrač. To smo videli na bezbroj primera od generacije 1988, pa na dalje.

Prisluškujući razgovore mladih rukometaša Partizana (pioniri, s obzirom da su kadeti već prvotimci) sa ograde hale na Banjici, čulo se: „Kako oni mogu da izgube 20 razlike od Vesprema?“

Ogroman problem srpskog rukometa je što gubi korak sa svetom. Bez EHF Lige šampiona, bez SEHA Gazprom lige, ne postoji način da igrači vide gde se nalaze na mapi rukometnog sveta, koliko im treba da stignu do vrhunskog nivoa, kao i svi oko terena – navijači, novinari, roditelji.

Tako i ona deca na Banjici, koja jednom ili ni jednom godišnje vide uživo Momira Ilića ili Petra Nenadića, u stvari, ne znaju da postoji jedna totalno druga rukometna dimenzija od ove u kojoj žive i treniraju.

Lošim odlukama i srpske reprezentacije su dovedene u tu „lokalnu dimenziju“.  Reče Sead Hasanefendić na TV Areni Sport u najavi EHF Lige šampiona – „Koja to reprezentacija ima Ilića, dva Nenadića, Šešuma, Vujina, Zelenovića, Rnića i Đorđića?“.

Imalo bi se još mnogo njih nabrojati. Koliko je njih u reprezentativnom dresu? Nekada je neodlazak na velika takmičenja izazivao lančanu reakciju i konkretne promene. Posmatran je kao tragedija, jer i jeste tragedija. Tih desetak sati TV programa svakog januara su „prajm-tajm“ za naš sport u svakoj zemlji. Ako tada ne ulovite sponzore, narod, decu, nema vas.

Sada više kao da nije bitno što ćemo drugo Svetsko prvenstvo gledati na TV-u, i pored igrača koje Srbija poseduje?

Pitanje ostaje isto i za devojke sa „nevidljivom ožiljkom“ koje su se pobunile protiv Saše Boškovića.

Kažnjavajući njih, nepozivajući ih ili ne čineći dovoljno da se stvori atmosfera da srpske reprezentacije budu skup najkvalitetnijih – srpski rukomet kažnjava sebe. Da li je malo bio neodlazak u Rio i to što su ga svi timski sportovi pretekli?

Ako se već iz aviona vidi da ni Vojvodina, ni Zvezda, Izvor ili neko drugi, po kvalitetu, nema šta da traži sa Vespremom, Vardarom i ostalom evropskom bratijom, zašto se tako olako prelazi preko nečega što se zove reprezentacija? Nečega što ima potencijal da odmah napravi određeni rezultat – pomak, za korak, dva, nije bitno.

Ako ona deca sa Banjice „ne znaju za bolje“, odrasli moraju da znaju i da vide dalje.

FOTO: RK Partizan