Balkan Handball

PESKAŠKA KOLUMNA: Sve nas je više

PIŠE IZ ZAGREBA – SAŠA KUBUROVIĆ

Novi, dodatni montažni prostor za predstavnike medija će, kažu, nići do subote tik uz postojeći. Zona događaja će time postati još impresivnija, ali je bitnije što je jasno kakav će medijski impakt imati najavljenih 40 predstavnika „sedme sile“ tokom finalnog vikenda ovog EP u Rukometu na pesku.

Možda još niste pogledali ni jednu utakmicu, a možete to činiti na „live stream“-u, na YouTube kanalu EHFTV ili, što je najveća promena, na nekom od kanala TV Arenasport u regionu Balkan-Handball-a. Mečevi se prenose i mnogo gledaju i u Norveškoj i Nemačkoj. Pogledajte, pa da znate kako Vam rukometni organizam reaguje na „mlađeg brata“. Ja čvrsto držim palčeve da ga prihvatite odmah, na prvo viđenje i ako razumem i da neće nekog fascinirati u startu. Nekog neće nikada. Ali to ne znači da ne raste „pesak“ jako dobro i jako brzo.

Kaže mi da je ovo kao dečija igra, kao fudbalica ispred zgrade, da se često šutira, da je onda i gol manje vredan, a iznad svega bih rekao da Žiki nedostaje kontakta. Zamera mi na praznim tribinama. One zaista bole sve nas, ali peče nas i 35 stepeni i sparno vreme na Jarunu, pa nalazimo reči opravdanja za svakog ko još nije stigao na peščanu feštu u Zagrebu. Uveren sam da ćemo, ako nas neki pljuskovi ne „upropaste“ tokom ovog vikenda, uz vrhunski Rukomet na pesku imati i pune tribine i sjajnu zabavu. Biće onda i najboljih mogućih snimaka i fotografija za dalju promociju našeg sporta. A znam da neće ostati ravnodušan bilo ko ko bude slušao Sretena sa Arene, ko se „zakači“ na net zbog gledanja utakmica, ili ko bude bio u prilici da odgleda ovde „uživo“ poneku tekmu.

A mnogo je razloga koji čine ovo Prvenstvo posebnim. Pre svega taj medijski uticaj. Čujem ovih dana kako se razgovara o prodaji prava prenosa u nekim dalekim državama koje predstavljaju rukometnu egzotiku, a od kojih nas fizički dele desetine hiljada kilometara. 
Sa druge strane, sem radosti koje celokupan „Beach Handball community“ deli zbog prisustva „trikolora“, jer ovde su ponovo sa nama ženski i muški nacionalni timovi Francuske, već se okolo naglas razmišlja i o tome da li ćemo se i mi za neku godinu i deceniju suočiti sa jednom surovom dominacijom momaka iz zemlje „jednakosti, bratstva i slobode“. Sve to im nudimo ovde na pesku, pa se bez obzira na strepnju, radujemo punog srca kada sa razglasa pred mečeve Francuza zasvira „Marseljeza“.

Domaćini su ovde učinili mnogo da ovo takmičenje dobije oblik kakav bi trebalo da ima jedno ozbiljno takmičenje, poput Evropskog prvenstva, počev od fenomenalnog peska pa do sjajnog kompleksa sa četiri terena u kojima provodimo dane.

Moji najveći trenutci radosti su vezani za činjenicu da je jasno da je kvalitet igranja sve bolji i sve više rasut celim Kontinentom. Ipak, vrhunsko ushićenje sam doživeo gledajući od proteklog petka do nedelje mečeve Evropskog prvenstva za one rodjene 2000. godine ili kasnije! Da li znate kakvo blago imamo? Desetine i desetine vrhunskih igrača stasalih na pesku, onih koji su paralelno zavoleli i rukomet i ovog mlađeg brata. A dolaze jednako iz „rukometnih sila“ i stalnih autsajdera. Ovde su se za medalje borili oni sa portugalskim, italijanskim, litvanskim i holandskim pasošem paralelno sa onim koji nastupaju pod zastavama Španije, Nemačke i Rusije. Trče, vrte se, skaču, oduševljavaju nas nekim novim idejama u igri, raduju se, žive Rukomet na pesku. A uz to, „lepi su kao lutke“. Znajte da najlepša deca u komšiluku igraju Rukomet na pesku. Oni su naše „zlato“! Engleski jezik je na usnama svih, kuckaju postove i poruke brzinom svetlosti, povezuju se i, siguran sam, već sada bolje od nas znaju kako će izgledati budućnost. Na primer 2024. godina. Sa njima ćemo dogodine u Buenos Aires, na prvi susret sa olimpijskom porodicom. Njihova je to porodica. Biće njihova i ona uz koju čemo biti kada se, uskoro, za Rukomet na pesku upale svetla najveće pozornice. Jasno vidim ushićenje svetske sportske javnosti kada prve fotografije i snimci naših takmičenja na Igrama počnu da se vrte planetom. Kada svako bude znao kakav smo im sport doneli na uživanje i kakve su naše devojke i momci. Ti će sadašnji tinejdžeri biti prave zvezde Olimpijskih igara, rame uz rame sa nekim novim asovima koji pomeraju granice ljudskog, poput danas Usaina Bolta.

Zrno peščane rukometne priče je pokrenuto pre 25 godina i sada ovoj vreloj lavini više nema zaustavljanja. Pesak zadire svuda, udiše se na usta, nos, prodire kroz svaku poru, mnogima je odavno u krvi. Izujte patike, loptu u ruke i pridružite se ovom pokretu koji će prevazići sve do sada viđeno u našem sportu, čineći i sam rukomet napokon globalnim sportom.

One Comment

  1. Dmitry

    23. juna 2017. at 18:30

    Mogu samo potpisati sve izrečeno, teško bih u par riječi prenio svoje dojmove.
    Neopisiv doživljaj i sreća da svemu mogu prisustvovati osobno, jer mi se zbiva tu, 5 minuta biciklom od kuće.
    To što sam zagorio i pocrvenio na tim tribinama je mala cijena za uživanje u atmosferi, duhu i ljepoti koju rukomet na pijesku donosi.
    Posebno.