Reprezentacija Srbije osvojila je deveto mesto na Olimpijskim Igrama u Londonu i tako razočarala domaću rukometnu javnost, a čini se, potvrdila mišljenja tuđih da „Orlovi“ sa ovakvim igračkim i stručnim kadrom nemaju šta da traže u vrhu svetskog rukometa osim kada se ne igra u Beogradu. Bez namere da podilazimo onom delu eksperata opšte-prakse, kojima su Vuković i njegovi igrači u januaru bili „đeneral i heroji“, a danas „neznalice i gubitnici“, Balkan-Handball.com je kao i posle svakog velikog takmičenja napravio analizu učinka srpske reprezentacije.
ZAKONI SE NE MENJAJU
Srbija je iskoristila šansu organizacijom Evropskog prvenstva u olimpijskoj godini, došla do medalje, a kasnije i do vize za Olimpijske Igre u Londonu. „Pet minuta slave“, bili su slični onim slovenačkim iz 2004. godine, a čini se, i zaključak. „Nema kvaliteta za medalju“. Međutim, ono što više tišti deo rukometne javnosti kojoj je stalo do nacionalnog tima je to što je utisak uvek isti – da ova generacija srpskih rukometaša (osim u Beogradu) pod Veselinom Vukovićem nikada nije odigrala utakmicu na 110% svojih mogućnosti, nikada nije pozitivno iznenadila, niti napravila rezultat, koji se nije očekivao. I kada to nije bilo moguće protiv jačih (Danska, Španija, Hrvatska), očekivali smo barem da ćemo pobediti jednake sebi (Mađarska). Ni to nije pošlo za rukom, a prosto neverovatan niz bez pobede nad evropskim selekcijama se nastavio. Osim u Beogradu, pod Veselinom Vukovićem na SP 2011, OI kvalifikacijama u Alikanteu i OI turniru u Londonu, Srbija nije pobedila evropsku selekciju a skor je poražavajući – 12 utakmica – 0 pobeda, tri remija i devet poraza.
NAPAD „SPORO I OČEKIVANO“
Ponovilo se Svetsko prvenstvo iz Švedske 2011. godine, a obistinile i prognoze onih koji su govorili da „vas niko neće pustiti da igrate napad po dva minuta kao u Beogradu“. Reprezentacija je igrala na mahove, na „oruk“, nikad ne znajući kada će da padne i od čega to zavisi. Napad nije imao koncepciju, po ko zna koji put. Posle više od dve godine rada sa jednim selektorom i pet velikih takmičenja u ovom OI ciklusu, bilo je za očekivati da će se „gluposti“ poput neverovatnih tehničkih grešaka, vraćanja lopti na polovinu umesto da se šutne, „pimplovanja“ u nameri da se tapne i sličnih neće ponavljati u toj meri. Ovako ostaje niz pitanja i statistički pokazatelji koji nedvosmisleno pokazuju u čemu je razlika između najboljih i „Orlova“. Iz ranijih analiza možemo mirno prekopirati naslov u vezi napada „SPORO I OČEKIVANO“.
Dugo je tražio Veselin Vuković srednjeg beka, ali uz dužno poštovanje svega onoga što smo imali u Srbiji prošlog januara, ne bi se reklo da ga je još uvek pronašao. Napad nije dobio na širini, niti brzini. Na trenutke, on je imao lepršavost kada je između bekova bio Dalibor Čutura, na uštrb šuterskih sposobnosti iskusnog organizatora igre, koji nije predstavljao opasnost po gol protivnika. Ponovilo se to da je Srbija gotovo polovinu lopti ispucala sa devet metara (48.5%), što je stavlja praktično na prvo mesto na Olimpijskom turniru, a dosta govori i poređenje sa najboljima HRV (34,8%), DAN (39%) FRA (33%) ISL (38,7%). Sa druge strane po broju šuteva sa krila, Srbija se našla na pretposlednjem 11. mestu, a Nikčević, Marković, Prodanović i Stanković su ukupno završili 12,6% napada. Čista matematika govori da je i tu došlo do disbalansa sa najboljima HRV (16%), DAN (21%), FRA (15,2%) I ISL (18,6%).
KRILA – „KOLATERALNA ŠTETA“ BEKOVA
Krila su ponovo imala zadatak da skupljaju otpatke. Napadi koji su završavala na njima, često su bili samo plod slučajnosti – „kolateralna šteta“. U takvim uslovima, nedostatak koncentracije, možda i samopouzdanja, ne bi trebalo da čudi. Jedanaesti po broju šuteva, a po golovima, poslednji na turniru! Jedanaest pogodaka sa krilnih pozicija i najlošiji procenat šuta (39%) govore sami za sebe…
Nisu se naigrali ni Toskić, odnosno, Beljanski na „crti“. U odlučujućem meču sa Mađarima, pivotmeni su ukupno šutnuli – jednom za 60 minuta.
„PROČITANI SMO“
Zaključak je jednostavan. Igra Srbije u napadu je „PROČITANA“. Doduše, nisu samo „palili“ Ilić i Vujin, iako su oni bili najviše puta u napadačkim akcijama. Selektor „Orlova“ je rotirao čak osam bekova (najbolje četiri selekcije od 5 do 7), a svaki ponaosob (Manojlović 9) je šutnuo deset i više puta. U toj vrtešci ili za neke lutanju, očigledno nije bilo dobre kombinacije, a ni samopouzdanja do koga se mora doći poverenjem koje stiže od trenera.
Filozofija reprezentacije je ubila „napadački nerv“ kod Nenada Vučkovića i Nikole Manojlovića. Fokusiranost na odbranu je stvar taktike, ali ne može biti i opravdanje da dvojica sasvim dobrih napadača sa druge strane terena izgledaju kao zalutali. Nije reč o „drvosečama“ kakve imaju druge selekcije, nego o evropski priznatim napadačima, često najboljim strelcima svojih ekipa.
O seriji tehničkih grešaka, teško je bilo šta pametno reći. Čak 64 izgubljene lopte, svrstale su Srbiju na visoko treće mesto na turniru. Upravo je fokusiranost samo na određene igrače (pre svega Ilić, ali i Vujin) u pojedinim mečevima dovodila do „bezizlaza“ gubitka lopti u dodavanju, presecanja, ispadanja, itd.
„PROČITANO“ je odrednica i za broj asistencija. Tu je Srbija na devetom mestu na turniru, što će reći da je oslonjenost na individualne kvalitete napadača bila osnovna karakteristika srpskog napada. Kao što smo videli, nije moglo tako…
TRANZICIJA – LUKSUZ
Srbija je praktično jedina reprezentacija u Londonu, koja je u špilu imala tri beka koja nisu predviđena d
a igraju u odbrani. Vujin, Čutura i Rnić, bili su „skupa investicija“, pogotovo kada su dvojica od ove trojice bila na terenu. Sa druge strane, Žarko Šešum koji igra u „oba pravca“ počeo je turnir na tribinama…
6-0
Odbrana koja je Srbiji donela medalju u Beogradu, nije funkcionisala na tom nivou. Krah je doživela u drugom poluvremenu sa Mađarima, kada je primila 17 golova, u jednom trenutku, iz osam napada zaredom. Srbija je četvrta na listi fer-pleja, a deseta po „ukradenim loptama“. Nosioci te odbrane, Vučković i Manojlović se nalaze u vrhu liste „najgrubljih igrača“, a zanimljiv je podatak da ni jednog srpskog reprezentativca nema na listi „kradljivaca lopti“.
Da iz dobre odbrane treba razviti i dobar kontranapad, očigledno nije bila krilatica Srbije na OI 2012. Tek 20 istrčanih kontri uz 14 pogodaka, stavljaju Srbiju na tek 10. mesto.
SASTAV
Usud je novinarski da ako govorite o sastavu pre početka takmičenja „podrivate atmosferu“, a nakon završetka se „pravite pametni“. Da li je bilo mesta za Petra Nenadića, ako se pretpostavlja da njegovim izostankom propada i poslednja šansa za alternativom odbrani 6-0? Da li su odbrambene performanse Rastka Stojkovića toliko bile „ispod nivoa“ u poređenju sa onim što je mogao da pruži u napadu? Da li se razmišlja o tome ko će biti „jedinica“ srpske reprezentacije kada Darko Stanić bude rekao „zbogom“? Zašto su vrata reprezentacije „zatvorena“ za jedinog preostalog levorukog igrača sa preko 50 nastupa za „A“ selekciju, Aleksandra Stojanovića?
SAMOPOUZDANJE
Mnogo se govori o samopouzdanju i hrabrosti da se „ponese“ teret odgovornosti u odlučujućim trenucima. Da bi se stvorila „atmosfera“ za preuzimanje odgovornosti, neophodno je pre svega imati poverenje sa klupe. Ako se do tri dana pred polazak u London „ne zna“ ko će tamo ići, onda od hrabrosti „nema ništa“. Čim neko drhti, nervozan je i razmišlja samo o tome da uđe u avion za Olimpijske Igre tokom čitavih priprema, a nije fokusiran na sve ono što će ga tamo sačekati i ne sanja o tome kako „daje gol u poslednjoj sekundi finala“, onda od „petlje“ nema ništa. Nisu ludi Vilbek, ni Onesta, što su sastave objavili mesec dana pre puta. „Ti si dečko REPREZENTATIVAC i nosi se sa tim u svakom pogledu“.
Situacija sa četiri golmana na završnim pripremama, baca posebno svetlo na ovaj problem koji Vuković očigledno ima.
Vukovićevi „filteri“, kojima je podsticao „krvarenje“ na pripremama (koje mora da se podrazumeva u državnom timu), u stvari, kontraproduktivno su uticali na samopouzdanje. Postoji i ta teza da ravna Vojvodina ne pogoduje baš „match winnerima“, ali i da je sišao sa Cetinja, teško bi Žarko Šešum od dečka „pomirenog sa sudbinom“ u prethodnih deset dana, mogao sebe da dovede u onog ko odlučuje protiv Mađara…
Ako potežemo argument hrabrosti, onda ona mora da počne od selektora…
TURISTI – PRIBAK, MARKOVIĆ….
Najveći paradoks izbora putnika za London do „minut do 12“ se ponovio. Posle mesec dana priprema, odluke tri dana pred polazak i vođenja Dobrivoja Markovića kao jedine opcije za 5-1 odbranu, levo krilo Vardara je zamenjeno posle samo dve utakmice. Isto to se dogodilo Nemanji Pribaku na SP u Švedskoj 2011. godine, kada je kao startni srednji bek zamenjen posle dva meča Mladenom Bojinovićem. Kako se takvi obrti, kojih nema u drugim reprezentacijama odražavaju na samopouzdanje svakog igrača? Kakvu poruku šaljemo protivnicima? Da nismo sigurni, da smo pogrešili? Zar je posle mesec dana priprema i četiri trening-meča tek 15 minuta „Koper Boksa moglo da dokaže nekome nešto?
„ŽUTE MINUTE“
Čini se da je i nedostatak pravovremenih reakcija sa klupe „Orlova“ uticao da „kola krenu nizbrdo“ u mečevima sa Španijom i Mađarskom. Od 18:20 do 24:21 Španaca, kada je Vuković zatražio tajm-aut, prošlo je sedam minuta i 25 sekundi. Serija 6:1 Španaca je mogla biti ranije osujećena. Reči na tri minuta i šest sekundi pre kraja (56:54) da „imamo vremena“ da nadoknadimo minus tri, nisu mogle da upale. Utakmica je bila izgubljena pre tog minuta odmora…
Sličnu situaciju smo imali i u odlučujućem meču sa Mađarima. Zar je bilo potrebno da sa +2 – 17:15, Srbija ode na -2 (18:20, 49.) da bi se tek tada tražio tajm-aut?
Da li je Tamaš Močai trebalo da dobije specijalnog čuvara nakon serije od osam golova bez promašaja, ostaće večno pitanje. Da li je tek 58. minut i -3, pravo vreme da se odigra dublje na Gabora Čašara, posle serije prodora i golova, takođe…
STANIĆ „VATROGASAC“
Previše je rezultat reprezentacije zavisio od performansi Darka Stanića. Kada najbolji akter u redovima Srbije na OI nije bio na svojh 100%, rezultat je bio u krizi. To se moglo osetiti i odokativno, a to pokazuje i statistika. Videlo se i u meču sa Mađarima, posle nokauta od strane Čašara, u poslednjih 20 minuta, ali i u pobedi nad Korejom 28:22. Stanić je imao osam odbrana više od korejskih golmana što suflira mnoge stvari. Samo na dva meča, Stanić je imao po odbranu manje u odnosu na svoje rivale. Pitanje je, šta bi bilo da je imao pet odbrana manje? Da li je jedini način da pobedimo ako Stanić ima pet, sedam odbrana više od svojih kolega?
NE POSTOJI „STRAH OD POBEDE“
Ovaj termin dobrano odomaćen u srpskom rukometu, koristi se po potrebi, kada treba naći objašnjenje za loše rezultate. Nije ga bilo u Beogradu pre pet meseci kada su momci leteli po terenu. Ponovo je izvučen kao „kec iz rukava“, koji ne kazuje ništa. To da „možemo sa svima da igramo“ je još jedna besmislica, koja se kao neka fraza uvukla u reprezentativne redove. „Igramo sa svima, još samo da pobedimo nekoga“, legitiman je stav javnosti. „Nije Srbija zec u trci na 5000 metara“…
UZDIZANJE I SPUŠTANJE
„Skidati glave“ je isto tako pogubno kao i zaklanjati se iza evropskog srebra i sekund duže od poslednjeg sudijskog zvižduka u „Koper Boksu“. Kao što je evropsko srebro bilo produkt domaćeg terena i publike, znači nije bilo realnost, tako nije ni realno da Srbija za mandata bilo kog selektora ne može da pobedi evropsku selekciju van Beograda u 12,15 utakmica, tri i po godine! Nije realno da Srbiju pobedi desni bek Hanovera ili golman iz druge Bundeslige (EURO 2010) ili neki polu-levi rumunski bek iz Odorheia. Nije realno ni da slušamo da se jedino mi plašimo, da jedino nama treba psiholog, da jedino mi nemamo iskustva i slično. Evo debitantkinja iz Crne Gore – igraju polufinale.
„PIZDURINE NIKOME NE TREBAJU“
Scena koja će se prepričavati i kada se bude zaboravio rezultat na Olimpijskim Igrama. Hit na „youtube-u“, omiljena pošalica komšija i ostatka rukometnog sveta ne naklonjenog Srbiji, jeste tajm-aut i afekat u kome je Veselin Vuković nazvao igrače „pizdurinama“. Kako god to ko razumeo, kratak je bio put od ponosa nacije, đenerala i njegovih vojnika do najkorišćenije „karakterne osobine“. To nikome ne treba. To je ružno, ma u kakvom kontekstu izgovoreno. Uostalom, nismo još čuli takav-tajm aut, ni od koga, niti ćemo čuti, gotovo sigurno, na ovim Olimpijskim Igrama…
BUDUĆNOST
Rio počinje odmah. Uostalom, RSS je i dao četvorogodišnji mandat Vukoviću da napravi tim za OI 2016. Vuković do sada nije imao previše sluha za ubacivanje mladih igrača u selekciju. Verovatno je razlog i to, što je i njemu, kao i svim prethodnim selektorima kao „mač nad glavom“ visio rezultat na velikom takmičenju. Ugovorom na četiri godine, čelnici Saveza su stali iza ideje da konačno neko izgradi sistem. U svakoj analizi, kao papagaji ponavljamo. Šansu bi trebalo da dobiju Milić, Đorđić (igra „gluvih telefona“ može da izazove najgore posledice), Dimitrijević, Zelenović, Terzić, Mladenović, ko god, kod koga je tržište ili bilo koji drugi parametar pokazao da poseduje vrhunski potencijal. To odavno više nisu deca. Deca ne igraju Bundesligu, ni Ligu šampiona. I sasvim je legitimno pitanje za stručni štab, zašto već neko od njih nema veliko takmičenje iza sebe…
Srpska reprezentacija je bila jedna od najstarijih na OI, ali po tome ko nosi „Orlova“, još je starija. Rnić je sa 25 godina kao najmlađi bio epizodista, uostalom kao i većina iz njegove generacije (Šešum, Beljanski, Marković). Da ne nabrajamo više koje su godište Hansen i Landin, Palmarson, Barašet, Duvnjak, Štrlek, Banur, Du Ric, Sjostrand i ostali koji nose igru svojih reprezentacija.
SP 2013
Svetsko prvenstvo u Španiji će pokazati, koliko se iz grešaka naučilo. Već su i Olimpijske Igre bile prilika da neki od momaka dožive svoj zenit u državnom dresu, da im se zahvali za godine provedene igrajući za nacionalni tim. No, sve ima svoj početak i kraj. Na stručnom štabu je da odredi prioritete i krene u podmlađivanje reprezentacije, ali hrabro i bez kompromisa. Uostalom, zato i ima četvorogodišnji mandat. Španija, kao i kvalifikacioni ciklus za EURO 2014 u Danskoj, biće prilika i da se oprobaju neki novi momci – neka srpska budućnost u Riju. Do tada, nadajmo se da će „crne serije“ i „žute minute“ ostati samo bledi podnaslovi ovog teksta…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
photo: balkan-handball, Dragan Zabunović, X.Q
