Balkan Handball

Pod lupom – Treneri!

Nedavno završeno prvenstvo sveta u Ohridu, na najbolji način je pokazalo stanje svesti naše rukometne zajednice. Na tribinama Hajner Brand, Veselin Vujović, Dragan Đukić, Mat Olson, Urlik Vilbek, Ranko Popović, sve selektor do selektora, a trenera iz Srbije nigde, ni jednog! "Galeb" vozi od Beograda do Ohrida za 1700 dinara. Krenete kasno uveče i ujutru ste već u hali. Gledate vrhunski rukomet, vidite nešto novo, razmenite mišljenja sa ljudima iz sveta rukometa koji to rade na svetskom nivou, upoznate neke nove ljude, proširite kontakte. Sve ovo izgleda da nije potrebno srpskim trenerima. Očigledno da su pocepane knjige izdate 68', rukometne vežbe iz vremena Đoke Vučinića i jedan seminar godišnje, uz neizmernu dozu samopouzdanja, to jest sveznanja ničeg potkrepljenim, dovoljne da se zamažu oči malobrojnim ljudima koji ulažu u naš sport i održi rukometna uranilovka. Hajde da zaboravimo na trenutak na one kolone iskusnih trenerskih vukova, prekaljenih stručnjaka, naučnika, doktora, igračkih legendi i ostalih od kojih su nam puni novinski stupci, a prazne oči i još praznije hale. A gde su mladi treneri? Rukometne redakcije dnevnih listova, s vremena na vreme nam proture neka imena perspektivnih trenera pred kojima je svetla budućnost. Iz tekstova se stiče utisak da ti mladi ljudi, poput revolucionara, izmišljaju neke nove sisteme odbrane i napada, nešto što svet nije video, veličaju se fantastična treća mesta na letnjim turnirima, a floskule "moderan rukomet", "brz centar" i "savremena trenažna tehnologija" lete kao konfete. Gde su oni? Da nisu i oni prerasli praćenje jednog prvenstva sveta? Ili su možda ovi "world class" treneri sa početka pasusa, koji zarađuju po 100, 200 hiljada eura godišnje, u stvari fanatici i adikti, koji ne znaju bolje da organizuju svoje letnje odmore, pa se samokažnjavaju sedenjem u hali sa pokvarenom klimom?

Rezultati rada celokupne rukometne mašinerije sastavljene od trenera, funkcionera, sudija i novinara, poprimaju razmere antičke tragedije. Seniora, juniora i kadeta, NEMA na međunarodnim takmičenjima. Seniorke su takođe pale na te grane. Juniorke drže vatru sa desetim mestom u Evropi. Plasman u rukometnu ligu šampiona za naše klubove polako postaje iste težine kao i u fudbalu. Vreme je za buđenje. Znamo da postoje svetli primeri. Neka počne od njih.

 

….nekada su se treneri delili na Jezdine i Mikeline, posle na Tutine i na Krajine. Danas, nema više podela. Da li zbog toga što svi sve znaju ili niko ništa ne zna? Rezultati su tu, procenite sami…

 

Žika Bogdanović

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *