Balkan Handball

Selektor Srbije, Jovica Cvetković : Došao sam nešto da stvorim! (drugi deo)

Okupljanje reprezentacije Srbije zbog
mečeva pretkvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj sledeće
godine, iskoristili smo da obavimo jedan opširan razgovor sa selektorom
Srbije, Jovicom Cvetkovićem. Kao uvek do sada, vruća selektorska klupa
je predmet kritika, a selektorski rad izaziva raznorazne emocije, koje
kod srpske rukometne javnosti nikada ne jenjavaju. Srpski
reprezentativni rukomet nikada nije bio slabije rangiran na
međunarodnoj lestvici. Ipak, neki novi klinci bude nadu u svetliju
budućnost. Gde smo sada i gde ćemo biti do Londona 2012. godine? Na sva
ova pitanja, odgovore smo potražili od selektora Cvetkovića.

Puno je igrača
prodefilovalo kroz reprezentaciju. Ipak, čini se da nisu svi dobili šansu
? Da li ste
probali sve što imamo?

– Sa mnogim igračima
sam radio ranije, pa proverio kroz reprezentaciju i video da nisu pravi. Svi igrači
su u mom fokusu. Nema igrača koji je kvalitetan, a da nisam pokušao da bude
zastupljen. Trenutno ovde imamo najkvalitetnije. Ne mogu da razmišljam o igračima
koji su istog kvaliteta kao ovi koje imam. Mora da bude bolji od ovoga, jer nemam
više vremena. Izbacivanje igrača kojeg imam, pa ubacivanje drugog na njegovo
mesto, značilo bi da počinjem ispočetka. Selektirani igrači su pokazali
kvalitet i sa 50 nastupa, biće to dobra celina. Ne mogu stalno da ubacujem i
izbacujem. Selekcija je stvar ukusa, a znam kako gledamo na nju kao narod.
Svaki čovek je selektor.

Marketinški je
nepopularno, a i prosečnom gledaocu neshvatljivo, da najbolji strelac španske
lige, Davor Čutura, dobije desetak minuta igranja u nacionalnom dresu i više
nikada ne bude pozvan.

– On kao odbrambeni
igrač ne može da dobije šansu. Kao takav se ne uklapa u novi rukomet. Treba nam
određeni tip igrača. Čutura nije to. On je samo dobar napadač. Kod levih
bekova, Momir Ilić je jedan od najboljih strelaca i igrača Bundeslige. Ako
gledamo iza njega, igrač koji nadolazi, to je Šešum. Ne mogu da dovodim igrača
od 28, 29 godina, zato što je najbolji strelac, a imamo Ilića sa 26 i iza njega
mladog Šešuma. Ako bih to uradio, onda Šešum nikada ne bi dočekao da bude
najbolji na toj poziciji i da normalnim putem sazri kao reprezentativac.

Manojlović, Vujin,
Vladica Stojanović? Puno je imena…

– Manojlović je dobio
šansu, nije zadovoljio i njega nema. Vujin je ispod kvaliteta igrača koje
trenutno imamo na poziciji desnog beka. Stojanović je već u godinama. U
reprezentaciji imam dva različita tipa srednjeg beka, Vučkovića i Anđelkovića.
To je stvar selekcije. Vladica je bio na jednoj akciji. Pokušao sam da uvažim
svakoga. Neko se nije nametnuo kvalitetom igre, neko kvalitetom ponašanja. Sada
više ne razmišljamo o igračima koji su u nekim godinama. Gotovo je sa igračima
od 26,27, 28 godina. Selekcija je završena. Oni nisu moj problem. Ako su bili
kvalitetni, oni su problem onoga pre mene. Zašto kada su bili u igračkog
zaletu, nisu bili uvaženi kao igrači?

Mnogi vam zameraju
neobaveštenost. U septembru se pojavio spisak reprezentativaca za Svetski kup,
na kome je pisalo da je Golub Doknić, golman Vardara, iako je već nekoliko
meseci bio u Italiji, a Dragićević, igrač Konstance, iako igra u Danskoj. Kako
je moguće da se takve stvari dešavaju?

– To mora da se
oprosti. Nisam znao da je Doknić, Crnogorac. U početku sam zvao i Muratovića, ali
se on opredelio za Crnu Goru. U tom nastajanju, malo smo lutali. Nikčević koji
je iz Crne Gore, igra za nas. On je opredelio svoj put. Kada sam došao, nisam
znao ko je ko. Dešavaju se greške. Svi mi grešimo, niko nije bezgrešan.

Kritičari govore i
o tome da ne može trener, koji nikada nije radio na Zapadu, da propagira
savremeni rukomet?

– O čemu se tu
radi? Treba samo sagledati šta znači moderan rukomet. Šta nova pravila nameću
sama po sebi. Nije to proizvod Zapada, već pameti ljudi koji rade sa
rukometašima. Pravila igre diktiraju rad i stil igre. Ako ne postoji centar, pa
logično je da počinješ napad iz odbrane, da taj napad mora da bude osmišljen.
Svako kome nije jasno šta je moderan rukomet i šta misli Cvetković, može da mi
se obrati. Održaću predavanje na temu mojih pogleda na moderan rukomet. Ja ne
bih bio ja, kad bi se zadržao na tome što vidim. Uzeću od svakog što mislim da
je dobro, ali idem korak dalje u odnosu na ono što se igra danas. Sa tim
usponom, bićemo ispred ostalih. Meni je cilj da budem ispred, jer smo se već po
stilu izjednačili sa Zapadom. Imamo nešto što niko ne može da nauči. Moć improvizacije.
Možemo da naučimo da igramo brzo, kao Španci, discipliinovano kao Šveđani, da
budemo kulturni, da se volimo kao oni, pokazali smo to. Mi od drugih možemo da
kupimo, ali oni od nas ne mogu da kupe, ono što imamo u sebi kao narod! Moć improvizacije,
taj individualizam. E, taj individualizam dolazi posle. Možda sam danas učaurio
igrače, zato što želim da se ujednačimo sa onim što nam diktira svetski trend,
ali sutra, kada budemo to savladali, nas niko neće moći više da prati.

Kakav uticaj imate
na stručni rad trenera u Srbiji?

– Žao mi je što
drugi ne rade u našem rukomet na ovakav način. Sa ovim rukometom koji se igra u
Srbiji, niti se prave igrači, niti rezultati, niti se pomaže reprezentaciji.
Pogledajte dokle nam ekipe stižu u Evropi. Imam jedino uticaj, ako trener u
klubu želi da vidi šta mi to radimo i čuje našu filozofiju. Bez para sam sa
Zvezdom osvojio duplu krunu 2004. godine, stvorivši ekipu za respekt, koja bi
imala igrala veliku ulogu u Ligi šampiona. Ljudi oko nas nisu bili kvalitetni. Radili
smo bez para, ali su igrači prihvatili rad, verujući u budućnost. I dobili su
je. Ceo tim je tada vredeo 9000 eura, a danas ti igrači vrede između 1,5 i 2
miliona. I poslednji igrač te Zvezde je našao dobar klub. I u Skoplju sam uzeo duplu
krunu. Nemoj da me voliš, ali radi to zbog sebe. Treneri moraju da prate
savremene tendencije. Ne moram da budem na svakom prvenstvu uživo, da bih znao
kako Zapad funkcioniše. Mogu njihove ideje da vidim i preko TV-a. I ja imam
iste takve ideje. Bilo bi dobro da domaći treneri prate sistem rada
reprezentacije. Trening više nije onakav, kakav je bio do sada. Mora da bude
prilagođen utakmici. Brza igra zahteva sistem rada prilagođen toj brzini. Ne
može igrač u prvoj brzini da trenira, a igra utakmicu u četvrtoj. To je
suština.

Da li znate da je
cela Srbija nekoliko sati verovala da je doživljen poraz na Farskim Ostrvima? To su preneli svi ovdašnji mediji.

– Pa to je
fenomenalno. Kada bi se pričalo o utakmici Farska Ostrva-Srbija, da nije bilo
greške(smeh).

Nije nam bilo
prijatno…

– Vama nije, ali mnogima
je bilo. I to je naša žalost. Ima mnogo zlonamernih ljudi.

Vi niste miljenik
javnosti, ali se čini da vaš rad prikuplja gnev ljudi, usmeren i na nacionalni
Savez? I dalje se priča loše o Savezu?

– Imao sam iskustvo
dok je Milorad Vučelić bio predsednik, bio tada u UO, bio predsednik trenerske
organizacije, bio u Savezu kod Mićovića, znam kako se radilo dok sam bio
prisutan kao igrač i trener, tako da mogu otvoreno da kažem, da ovaj čovek(Velimir
Marjanović) koji danas vodi srpski rukomet, po prvi put vodi rukomet na pravi
način! On želi da ostavi nešto i kada jednog dana bude otišao, nešto dobro.
Normalno je da takav čovek u našem društvu ima puno problema. Normalno je da
oni negativci, koji su ranije figurirali, hoće da mu slome kičmu. Voleo bih da ti
kažu, šta loše radi Cvetković? Neka dođu i kažu. Verujem u ljude u Savezu, znam
šta rade da bi bilo bolje i da je njihova problematika ogromna. Sve ono
negativno što se nagomilavalo decenijama, žele da iskorene iz rukometa i da
postave neki sistem, na koji će se osloniti i onaj ko bude došao posle njihove
vlade. Kažem otvoreno, ja ću raditi, dok oni budu tu! Ne verujem da oni koji
hoće da sruše ovo što radi Marjanović, mogu da odrede bolje pravce od njega. Ne
vidim da mogu da funkcionišem sa ovim momcima na ovakav način u nekom drugom
sistemu, sa drugim čovekom.

Dragan Škrbić je
istakao kandidaturu za predsednika Saveza. Tu su i braća Peruničić, itd.

– Ne verujem da oni
baš žele da dođu. Znaju i oni da je ovde velika problematika, da su to strašni
problemi. Kada bi uzeli rukomet sutra, na njihova pleća bi se svalila
odgovornost naše budućnosti. Toga moraju da budu svesni. Lično ih podržavam kao
sportiste. Podržavam i moje drugove iz generacije, koji su postali treneri i
funkcioneri. Svaki sport treba da poželi da ljudi koji su bili u njemu, vrate mu
na jedan pozitivan način. Verujem da oni žele da pomognu rukometu i da će se
naći za njih mesto, ukoliko zaista žele da se upuste u ovu tešku borbu.

Opet se vraćamo na
taj sukob dve trofejne generacije našeg rukometa koji tinja…

– Ne može se reći, a
to je provejavalo iz nastupa tih momaka, da se loše radi. Pa dođite, da vidite
šta se radi, pa onda recite, šta je to loše? Marjanović sve radi javno. Ono što
znam, želimo da dobijemo EP 2012, da dobijemo kuću rukometa, sportski centar za
naš rad. Želimo nešto što niko nikada ranije nije planirao, da se sredstva
usmere za dobrobit rukometa. Ranije su išla u privatne džepove.

Zamislite da sedimo
za ovim istim stolom u hotelu „M“, 9. januara 2012.godine. O čemu će pričati?

– Iskreno se nadam o
uspesima reprezentacije Srbije, zbog čega sam tu. Kao igrač sam bio stalno
željan da nešto stvaram. Nisam se zadovoljao onim što znam. Ostavio sam traga u
svetskom rukometu. Kada sam se odlučio da budem trener, želeo sam i dalje da
stvaram. Najveće bogatstvo nisu titule, već igrači koje ostavljam iza sebe i
kojima trasiram put. Medalje su tu, neki ih put vidiš, ne vidiš, sa njima doživiš
nešto u trenutku, ali ljudi su nešto drugo.

Verujete u rad na
duže staze?

– Kada moj rad ne bude
donosio rezultate, mene niko neće trebati da smenjuje. Sam ću se skloniti. Ako
vidim da moj rad ne ide putem kojim sam naumio, niko me neće trpeti četiri
godine. Neće niko trebati niko Cvetkovića da tera, on će se sam skloniti i
pustiti nekog drugog. Nikada nisam bio takav i niti ću biti. Ono što narod ovde
ne zna, mnogi nas hvale, o našim selekcijama se lepo priča. Svi su bili
šokirani sa kojim smo igračima došli na Svetski kup! Napravili smo veliki
rezultat protiv Rusa, a bili slabi za više. Nisu ljudi gledali naš konačni rezultat,
već igru i videli su, dok ima snage, mi vodimo. To ljudi vide i dive nam se na
potencijalu koji imamo. Oseća se i strah, zato što ga oni nemaju, ali ovde se
to ne vidi, jer ljudi neće da shvate na pravi način ovo što se dešava. Cilj je da
osposobimo veči broj igrača, jer mnogi igrači do 2012. godine neće biti ovde,
ali do te smene, ne može da dođe sečom, već neosetno, prirodnim putem, gde će mladi
igrač prevazići onog što je zašao u godine. To je jedini put stvaranja reprezentacije.

Puno sreće u kvalifikacijama…

 

ŽIKA BOGDANOVIĆ

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *