Neke rukometne karijere nam nisu poznate čudnim spletom neobaveštenosti
ljudi iz rukometnih foruma i medijske impotencije. Veroljub Kosovac je trenutno
jedini naš trener koji radi u ASOBAL-u, a u poslednjih nekoliko godina je
jedini domaći trener koji je vodio ekipu u finalu jednog evropskog kupa. Svoju
igračku karijeru je gradio u Studentu iz Kragujevca i Crvenoj zvezdi u
generaciji Nenadića, Lakovića, Mihajlovića, Cvetkovića, gde je proveo devet
godina. Sa Barselonom je osvojio duplu krunu u Španiji i Kup evropskih kupova,
da bi svoju golmansku karijeru završio u Švedskoj, gde je započela trenerska u
Kristijanstadu. Potpunu trenersku afirmaciju je stekao u ekipi A43 iz Lunda. Radio
je sa mnogim švedskim igračima, a neka od imena su Jesper Larsen i Markus Alm. Posle
14 godina rada u švedskom rukometu, gde je dugo vremena bio instruktor u
nacionalnom savezu i jedini strani trener, stigao je poziv Aragona iz Saragose.
Od debitanta u španskom šampionatu, naš sagovornik je napravio tim za respekt u
evropskim okvirima. Da ne ostanemo gluvi na uspehe i ne mislimo da je sve crno,
zamolili smo gospodina Kosovca za razgovor.
Treću godinu ste u Saragosi. Godinu za godinu, klub beleži sve bolje
rezultate. I ova sezona je sjajno počela?
– Svake godine klub napreduje. Prve sezone smo bili sedmi u prvenstvu,
druge šesti. Obe godine smo igrali u polufinalu Kupa Kralja, a prošle godine
smo postigli i najveći uspeh u istoriji kluba, finale Kupa EHF sa Magdeburgom,
koje smo izgubili za par golova. Start ove sezone je iznad očekivanja. Naš cilj
da budemo u prvih šest na kraju i izborimo Evropu, ali evo, posle osam kola, mi
smo treći. Pobedili smo jednu Barselonu kod kuće, izgubili bodove samo od
Portlanda i Siudada. Atmosfera je euforična, mediji su veoma zainteresovani za
naše uspehe. Samim tim pritisak je veći. Ipak, za sada sve izdržavamo.
Kakvim igračkim sastavom raspolažete? Koliko možete da izdržite na ovom
nivou igara?
– Po igračkom kadru smo u prvih 5-6 ekipa. Liga je veoma izjednačena,
približile su se ekipe poput Antekjere i Aratea. Mislim da možemo da se borimo
za četvrto mesto sa Leonom i Valjadolidom. Jako smo im blizu, mislim da imamo
dobar mozaik mladih i starih igrača, domaćih i stranih, tako da su nam šanse
ravnopravne.
Imate naše igrače u ekipi(Krivokapić i Stanković), a tu je i Slovenac
Lapajne. Kako ste zadovoljni sa njima?
– Trebali su nam takvi tipovi igrača. Stanković je dobar šuter, lepo se
uklapa u tim. Imamo Ortegu na toj poziciji, koji je dobar igrač, ali nije šuter.
Krivokapić je kompletan igrač. Igra i odbranu i napad. Sa Zakijem i Sorentinom
čini trojku na levoj strani. Treći srpski igrač je Dalibor Doder, koji je malo
poznat kod nas. Rođen je u Švedskoj, ali su mu roditelji iz Srbije. On nažalost
igra za Švedsku. Na golu su Lapajne i Hernandez, dva različita tipa golmana.
Obojica su maksimalno iskorišćena i predstavljaju dobar par. Beno se posle
perioda privikavanja stabilizovao i sada brani dobro.
Kako Vam se čini ASOBAL? Jel’ to jedan savršen sistem?
– Mislim da moraju malo više da porade na osiguranju igrača, budući da
nekoliko klubova kuburi sa finansijama. To treba bolje da se reši. Liga je
izuzetno kvalitetna, kao nikada izjednačena. Sada se lakše može dobiti ekipa iz
„velike četvorke“. Nema više velike razlike između „velikih“ i „malih“. Uz Bundesligu
je sigurno najbolja na svetu. U Nemačkoj se više pažnje obraća na fizičku
spremu, dok ovde taktika ima veću ulogu. Pet najboljih igrača sveta, osim
Karabatića, igra u Španiji.
Koji su to igrači?
– Recimo Balić, Šterbik, Stefanson, Urios na crti, Iker Romero, Žerom
Fernandez.
Ko će biti šampion?
– Barselonu može mnogo da košta poraz od nas. Međutim i Siudad je izgubio u
Leonu. Biće to teška borba do kraja, ali ipak, malu prednost dajem Siudad
Realu. Pre starta sam tipovao na Barselonu, budući da su doveli 4-5 vrhunskih
igrača, ali ipak nisu dobro počeli.
Ko vas je iznenadio do sada od igrača sa naših prostora?
– Nikčević igra dobro, Čuruvija takođe u Teukru. Hrvat Čupić je dobar na
desnom krilu. Mi smo i imali neke kontakte sa njegovim menadžerom na proleće,
ali do dogovora nije došlo. Nenadić se polako uklapa, igra sve više. Za golmane
je prva sezona teška u Španiji, jer ne poznaju igrače, ali verujem da će se i
Perišić uklopiti. Sviđa mi se kako igra Nadoveza u Alhesirasu. Mislim da bi u
boljem timu igrao još kvalitetnije. Ljuba Pavlović je krenuo dobro, zabio 10
golova u prvom kolu, ali sada vidim da nešto ne igra. Pejanović brani odlično u
Torevijehi.
Javnost srpska ne zna, ali vi ste jedini srpski trener koji je finale nekog evropskog kupa u poslednjih ko zna koliko godina. Nema Vas u
srpskim medijima. Imate li komentar na to?
– Ja sam u kontaktu sa ljudima iz rukometnog sveta, veoma dobre odnose imam
sa mnogima i poznajem puno ljudi. Novinari me ne zovu, a nisam takav da se
nekom nudim i ja zovem. Moje shvatanje je da novinarski posao podrazumeva
traganje za informacijom. Nisam čovek koji se nameće po svaku cenu.
Sagovornika uvek nameću rezultati. Tako je barem u slučaju BH-a. Koliko ste
imali kontakata sa srpskim rukometom od kada ste otišli 1987. godine u Švedsku?
– Jedini kontakt i saradnju sa našim Savezom sam imao na poziv Voje Maleševića
i Gužve Jevremovića u juniorskoj reprezentaciji generacije Petrić, Krivokapić,
itd. Pomagao sam u radu sa golmanima. U dobrim sa odnosima sa svim ljudima
dole, ali nikada niko nije video potrebu za saradnjom. I kada su se igrala
svetska i evropska prvenstva u Skandinaviji, uvek sam mogao da pomognem, da
pružim neku informaciju. Ne znam gde je
razlog što se to nije desilo.
Kako Vam sa distance izgleda srpski rukomet? Šta je prva reakcija kad
pomislite na srpski rukomet?
– Prvo što pomislim je da mnoge stvari ne funkcionišu. Žalosno je da veliki
talenti iz juniorskog doba imaju problem sa prelaskom u seniore. Onda moraju da
idu iz zemlje, u Rumuniju, Mađarsku, gde traže napredak. Prvo mi pada napamet
generacija 86’. To je sjajna generacija, Bio sam u Beogradu 2004. i gledao to
kadetsko prvenstvo gde su osvojili zlato. Za tri godine, ta generacija je
nestala, nije bila na juniorskom SP. A Švedska, koja je u tom Beogradu bila
deseta, sada je svetski prvak! To je žalosno. Moramo da se pitamo, zašto?
Upravo jedan od svetskih prvaka, golman Švedske, Palinka je vaš igrač?
– Jeste, ja sam ga trenirao od desete godine. Pre tri godine u Beogradu je
bio prosečan, a evo, sada je zablistao. Pitanje je kakav odnos imamo prema tim
mladim igračima. Da li im poklanjamo dovoljno pažnje?
Gledali ste Svetski kup? Kako vam se čini ovaj spoj mladosti i iskustva? Svi
se slažu da je dobro što je pružena šansa toj generaciji na uštrb rezultata.
– Gledao sam utakmicu protiv Rusije. To je dobar način da se mladima da
šansa, na turnirima koji se ne igraju pod pritiskom. Ipak, fali nam još dosta
da se približimo samom svetskom vrhu.
U razgovoru ste mi već pomenuli sudbine Vranješa i evo sada nove zvezde
švedskog rukometa, Dodera? Niko iz Srbije nije imao sluha za te momke? Kako je
moguće da nam se to dešava?
– Ljubu Vranješa znam od malih nogu. Ja sam Savezu predlagao da pozovu
Vranješa, dok je još bio junior. Kada su me pitali kako izgleda, koliko je
visok, dobio sam odgovor da reprezentaciji ne treba takav tip igrača. Već sledeće
godine na Svetskom kupu u Štutgartu, zabio nam je sedam golova i onda sam dobio
pitanje „Pa što nam nisi rekao da je tako dobar igrač?“. Ima mnogo dece po
inostranstvu. Ne znam da li postoji kompleks te naše sredine, ali izgleda da
ljudi ne žele da čuju savet, da traže pomoć od nekoga, da prate ljude koji rade
u inostranstvu, a mislim da ima mnogo naše dece u inostranstvu koja bi igrala
za nas. Nemamo skauting. Ništa ne košta pozvati talenta na pripreme, pa videti
da li odgovara ili ne. Ja sam Dodera(79. godište) pomenuo ljudima iz Saveza pre
EP u Insbruku za generaciju 78’. Čak je i on dečko hteo da zove Savez, pa je
mene pitao da pozovem Beograd. Dalibor Doder je srednji bek, igrač van tog
našeg šablona, 180 cm visok, ali eksplozivan i brz, sa dobrim šutem. Sada igra
za Švedsku.
Radite u jednoj od dve najjače lige na svetu. Vi ste pravi čovek za sledeće
pitanje. Ovde se zaklinjanjem za moderni rukomet pravdaju mnogi neuspesi i
propusti. Pa recite nam, šta je to moderan rukomet?
– To je rukomet koji se igra brzo, ali ne anarhično. Danas svi zagovaraju
da se igra brzo, pa da li će biti 44:43 ili 39:38, nije važno. Ja mislim da u
tom brzom rukometu, moraju da se poštuju striktni zadaci, koje ima svaki igrač.
Tu ima sistema i koncepcije. Mora da se poštuje defanzivni balans, vraćanje iz
napada u odbranu. Nije bitno samo brzo preći u fazu napada, već da se i u tom
napadu igra brzo, tečno, da ima neke sinhronizacije u igri oko zone. To je vrlo
bitno. Brzi rukomet nije samo kontra i rekontra. Koliko vidim, mnoge naše ekipe
igraju statično. Trči se u kontru, ali je napad stereotipan i statičan.
Na čemu insistirate u radu sa igračima u pripremnom periodu? Da li su
visinske pripreme izgubile na značaju? U Srbiji još uvek imamo „mesec izbijanja
duše“, dok na primer u Danskoj, obaveza svakog profesionalca je da spreman dođe
na početak priprema.
– Dok sam radio u Švedskoj, svako je imao svoj plan i program, pa je tako
dolazio na pripreme 85-90% spreman. U tom slučaju, odmah bih prelazili na rad
sa loptom i igru. Sada u Španiji, ponovo svako dobije svoj program, prilagođen
njemu i mora da prođe testiranje na početku priprema, jer odmah krećemo jako.
Nema ulaska u pripremni tok. Skupljamo se šest nedelja pred početak lige. Sada
idemo na Pirineje, ali ne zbog toga što to ima efekta, jer se mora ići preko
1800 metara, već da bi izbegli vrućine koje su ovde nepodnošljive. Na planini
su temperature normalnije za razliku od grada gde je preko 40 stepeni. Od prvog
dana je lopta u opticaju. Intenzitet i kvantitet je veći na planini, nego dole,
ali je od prvog dana lopta u igri.
Kako se stvara timski duh? Pre par godina smo imali prilike da u
Beogradu vidimo selektora „Šveda“ Johansona, koji je prezentirao šta je sve
radio da bi od čuvene švedske generacije stvorio homogenu celinu.
– Nije to Benga Johanson izmislio. Odavno je poznato da jedna ekipa ne može
da se stvori samo kroz trening. Mora puno stvari da se sklopi da se igrači
sjedine, da se stvori hemija, da imaju iste ideje. To se radi kroz neke
aktivnosti, koje nisu obavezne, koje opuštaju. Te aktivnosti su različiti
izlasci celokupne ekipe, proslave nekih praznika, zajedničke večere. Atmosfera
u Aragonu je dobra, novi igrači su se uklopili, druže se međusobno i to se vidi
na terenu. Za tri godine nisam imao nikakvih problema u odnosu igrača prema
meni, prema treningu i njihovim međusobnim kontaktima.
Kakva je psihološka priprema pred mečeve? Kako ste recimo pripremili ekipu
za revanš finala Kupa EHF u Magdeburgu?
– Ja se uvek trudim da spustim tenziju. Stvaram atmosferu kao pred jednu
normalnu utakmicu. U Kup utakmicama, gde može da odluči jedna lopta, pričamo
dosta o tome, šta to znači i kako se igra u takvim okolnostima. U Magdeburg smo
otišli tri dana ranije. Išli smo u obilazak grada, trenirali dva puta u hali u
kojoj se igrao meč, kako bi ih opustili. Pokazalo se kao dobro, budući da smo
odigrali egal utakmicu.
Evo, vaš kolega Venta je dobio otkaz u Magdeburgu.
– Imao je dosta problema zadnjih meseci, neki igrači nisu igrali, nastala
je rezultatska kriza i Magdeburg je kao veliki klub reagovao. To je
profesionalizam, nažalost.
Kako vidite svoju budućnost u Aragonu?
– Ovo mi je treća sezona ovde. Imam ugovor za još jednu sezonu. Već postoji
inicijativa da sednemo za sto i da se dogovorimo oko produžetka saradnje.
Videćemo, ima vremena. Klub je dobar, tek treća sezona u prvoj ligi, napreduje
i ekonomski i igrački. Približavamo se velikoj četvorci i nemam razloga da
odlazim odavde. U dobrim sam odnosima sa upravom, grad nas voli. Imamo prosek
od 5000 gledalaca po meču. Kada sam došao, nismo imali ni 1000 gledalaca na
tribinama. Imamo 3100 godišnjih pretplatnika. Svaki dan interesovanje za Aragon
raste.
Da li sebe vidite na svom profesionalnom putu u Srbiji?
– Ja bih vrlo rado radio jednog dana u Srbiji. Međutim, nikakvih razgovora
o tome nije bilo. Poznajem ljude iz te rukovodeće strukture u rukometu, to je
sve uglavnom moja generacija. Ranije se pričalo nešto oko Zvezde, međutim
situacija nije bila sjajna. Zvezda je moj klub, gde sam proveo devet godina, u
koji bi se rado vratio. Vratiću se dole i da živim. Uvek sam tu da pomognem kad
treba, ali do sada nisam imao prilike.
Imate li kakvu poruku za srpske rukometne poslenike koji se okreću u krug
tražeći krivce za loše stanje?
– Rukomet treba da se da ne samo rukometašima, već svima koji žele dobro
rukometu. Ljudi bi trebali da se ujedine, da od tih talenata stvore dobre
igrače, da se naprave dobri klubovi, za šta je preduslov da se smanji liga. To
nam fali.
Videli ste sajt? Kako Vam se sviđa?
– Prijatno sam iznenađen. Sajt je na evropskom nivou. To je velika stvar za
naš rukomet. Nismo imali do sada tako nešto. Informacije na postojećim
sajtovima su kasnile po nekoliko meseci, a mi bili okrenuti novinama i
telefonu, kako bi saznali šta se dešava u zemlji. Samo tako nastavite.
I Vi isto…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
