Dijana Števin: Teren je jedino merilo!

Mnoge je iznenadio podatak da si tek sa 17 godina, dakle dosta kasno počela da igraš rukomet?

-Sedam godina sam trenirala džudo, duže nego što igram rukomet(smeh). To je stvarno dug period, recimo ostalo mi je polaganje još samo za crni pojac. Osvajala sam medalje, bila Prvak Vojvodine, treća u Jugoslaviji, ali dosadilo mi je da samo treniram i nemam ništa od toga, malo sam se razočarala i prekinula. U Srpskoj Crnji sam posle toga kratko išla na rukomet pa zatim i na košarku da bi se tek sa 17 godina ozbiljno posvetila rukometnim treninzima u Kikindi. Drugarica Bosiljka Bailov, tada golman Kikinde pozvala me na jedan trening i tako je krenulo. Dosta kasno, moje vršnjakinje su bile dosta ispred mene, ali i ja sam mnogo radila da bih došla do tako nekog približnog nivoa. A kad sam došla na rukomet, bila sam mala, mršava i igrala sam desno krilo. Tek posle sam prešla na desnog beka.

Sa Kikindom si prešla put od drugoligaša, preko Prve lige do Super lige. Sada spadate u najbolje klubove u zemlji i još uvek ste u trci za prvim mestom?

- Kad je počelo prvenstvo nismo bili favoriti, ali kako je odmicalo i kada smo mi videli da možemo, ambicije su se povećale. Naisa sada jeste ispred nas, ali sve dok se igra postoji šansa da se nešto desi. Lopta je okrugla, ništa se ne zna do kraja. Mi ćemo do kraja u svaku utakmicu ulaziti maksimalno. Teren je jedino merilo za sve i ne prihvatam da je sve gotovo. Naisa ima lakši raspored od nas, ali najteže je dobiti već dobijne utakmice. Možda oni ne dobiju neku tu već dobijenu(smeh). Mi imamo gostovanje Radničkom i Banji, a dolazi nam Temerin i Dinamo.

Dosta se polemisalo oko utakmice u Aranđelovcu koja je završena nerešenim rezultatom. Sudijski par je kasnije kažnjen zbog propusta u primeni pravila, odnosno nepoštovanja prednosti, čime su direktno uticali na rezultat.

-Prvo poluvreme u Aranđelovcu smo loše odigrali, gubili smo 4 razlike, to je činjenica. Probudili smo se u drugom poluvremenu, stigli tu razliku, na kraju mogli i da pobedimo, ali eto ostalo je nerešeno. Stvarno ne želim da komentarišem tu situaciju na kraju utakmice o kojoj se dosta priča i danas. To je svakako bilo i prošlo, vreme ne možemo vratiti, ali sam uvek za to da svako treba da radi svoj posao najbolje što ume.

Posle te utakmice, u direktnom obračunu ste u Nišu izgubili gol razlike od Naise? U Kikindi ste ih dobili sedam.

-Bila je to dobra utakmica, do kraja otvorena. Vodili smo skoro svo vreme, ali ipak izgubili na kraju. Poraz je teško svima pao. Boriš se, imaš rezultat celu utakmicu i ipak izgubiš na kraju.

Iz kojih ekipa dolaze igračice koje čine tvoju idealnu postavu lige?

-Krila Jovana Bartošić i Ivana Milošević iz Naise. Na golu Zlata Paplacko iz Vrnjačke Banje. Pivot Sanja Rajović iz Kikinde. Levi bek Sanja Damnjanović iz Naise, srednji Danijela Ilić iz Knjaza i desni bek Dijana Števin(smeh).

Čula sam za tog desnog beka, samo ne znam gde se krio do prošle sezone(smeh)?

-Prošle sezone sam tek i počela da igram da kažem na nekom nivou. Trudim se koliko mogu, gledam, učim od drugih, boljih. Radom se sve postiže, a trener Dragan Markov je najviše radio sa mnom od kako sam u Kikindi. Od njega sam najviše naučila.

A od koga si naučila da igraš u naletima? Desi se da za 5 minuta daš uzastopno 3-4 gola, onda te nema neko vreme pa opet neka serija golova.

-Još nisam možda skroz opuštena na terenu. Ne postoji nikakav pritisak koji bi me sputavao, osim onog koji nametnem sama sebi. I tu preteram ponekad. Nekad me tako nema, onda se trgnem i stvarno se desi da tako dajem golove u seriji.

Ove sezone si, kao i prošle, jedan od nosilaca igre i uz Tanju Mišković prvi strelac Kikinde. Ima li napredka u tvojoj igri u odnosu na ranije?

-Koliko sam kasno počela da igram, zadovoljna sam napredkom, ali ima tu još dosta toga. Uvek gledam da naučim još bolje i više. Idem polako, kažu da sam veliki radnik i ja stvarno volim da radim. Ima tu mnogo stvari koje treba da popravim. Uvek može bolje.

Kao nagrada za taj rad stigao je poziv u reprezentaciju. Bila si i juniorska reprezentativka?

-Bila sam u juniorskoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore na Svetskom prvenstvu u Češkoj 2005. Bili smo šesti, malo sam igrala tada, praktično sam bila na početku u odnosu na druge igračice. Prošle godine pred baraž sa Poljskom sam prvi put dobila poziv za seniorsku reprezentaciju. Nisam mogla da verujem, to je bio kao san koji sanjam i sada. Da mi je neko rekao pre ne bih mu verovala. Tada smo Verica Nikolić i ja zajedno došle na pripreme i super su nas sve devojke prihvatile. Zato nikad neću zaboraviti svoj debi u reprezentaciji. I sad je ta atmosfera među reprezentativkama nešto posebno. Svi su tu da pomognu, nema izdvajanja u smislu - ja sam odigrala 100 utakmica, mala dodaj mi tu loptu(smeh).

U baražu za odlazak na Evropsko prvenstvo Srbiju čeka Holandija?

-Nije Holandija ni malo naivna. Daleko od toga da je loša ekipa. Svi sada igraju rukomet i nije to baš tako kao što se komentariše kod nas u stilu - zar oni igraju rukomet? Neće biti ni malo lako, ali spremamo se i znam da ćemo dati sve od sebe. U svaku utakmicu inače moraš da uđeš sa 100%, ma moraš da daš i više nego što misliš da možeš ako želiš dobar rezultat. A mi želimo taj dobar rezultat više od svega. Verujem da ćemo proći Holandiju i da dolaze neki bolji dani za naš rukomet. Moramo pozitivno da razmišljamo.

Moraju da dođu bolji dani. Gledamo li tebe u Srbiji i naredne sezone?

- Imam ugovor sa Kikindom još tri godine. Mada, nikad se ne zna šta može da se dogodi.

Pa kada je pravo vreme za odlazak?

-Nema pravila, može da se desi nešto pa da odem i sutra. Mada mislim da treba prvo ovde da stekneš ne mislim samo ime, već sigurnost u igri koja ti je neophodna da bi mogao da ideš dalje i budeš još bolji. A ta sigurnost dolazi iz utakmice u utakmicu i bolje je da to budu što jače utakmice. Nije rešenje ni da odeš negde i zakucaš se na klupu. A pre toga si recimo imao kontinuitet. Onda gubiš samopouzdanje i ako nastaviš sa neigranjem gubiš se, jednostavno nestaneš.

Kako se živi od rukometa u Srbiji?

-Može da se živi normalno, bar ja mogu. Ne mogu da zaradim ne znam ni ja šta, ali imam dovoljno za sebe. Kad bude došlo vreme da se unovči karijera onda se zna da je inostranstvo jedina opcija. Samo da bude zdravlja, biće svega.

Znam da su rukometašice uvek spremne za raznorazne šale, sigurno ima neka u kojoj si učestvovala?

-Vraćali smo sa utakmice, moguće da smo izgubile pa smo sve bile nešto neraspoložene. I dogovorimo se Ana Grubić, Biljana Aleksić i ja da napravimo šalu sa drugaricom saigračicom. Bila je tada nagradna igra Coca-Cole u kojoj se dobijao auto. Uzeli smo joj telefon i u njenom imeniku promenili ime kontakta Ane Grubić u broj 2563 na koji su se inače slale poruke za nagradnu igru. Posle pola sata dobila je poruku od nas: Čestitamo, dobili ste auto u nagradnoj igri! Ona čita poruku, ustaje i ne može da veruje. Vidi poruku da je dobila auto, sa broja 2563! Skače i priča nam da je dobila auto! Skroz je poverovala. Kad smo joj objasnili šta smo uradili, nije mogla da veruje. Nije se naljutila, dobro nas zna(smeh).

ZORICA RADOJKOVIĆ