Vrnjačka Banja je posle dobrih igara u prošloj sezoni nastavila u istom stilu i u ovoj. Uskoro ih očekuje i debi na evropskoj sceni, a jedna od igračica koja će sigurno nositi igru ove godine je levo krilo Dragana Veraja(24). Reprezentativka Srbije u  dresu Vrnjačke Banje je uporedo sa svojim klubom odlično počela novu sezonu u srpskom prvenstvu. Rođenu Beograđanku rukometni put je odveo iz njenog grada, ali se sasvim dobro snalazi i u najpoznatijoj banji u Srbiji. Raspoložena za igru na terenu, pažljiva i uvek nasmejana van njega, lako osvaja simpatije svih kojima rukomet nešto znači, a kao uspešan student četvrte godine na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja iskače iz stereotipa nespojivosti rukometne karijere i obrazovanja.

Prvenstvo je počelo odlično za tebe i tvoj klub, tri pobede iz tri utakmice. U prošlom kolu ste bili dosta ubedljivi protiv Dinama u Pančevu, mada na poluvremenu nije tako izgledalo.

-Dobro smo počeli prvenstvo. U Pančevu nije bilo lako, ali i kada smo gubili na poluvremenu znala sam da pobeđujemo. I drugo poluvreme smo stvarno dobili 15-4, ali nije da sam baš znala da će biti tolika razlika(smeh). Uvek imam tu veru, verujem u ekipu i kada ne ide najbolje.

Kakve su ambicije Vrnjačke Banje ove sezone?

-Prošle godine klub je završio na četvrtom mestu i ambicije za ovu sezonu su da se najmanje to ponovi. Naravno, cilj je uvek i biti najbolji. Liga je jača nego prošle sezone. Kikinda je to prva osetila jer je sada sve moguće. Trener nam stalno priča da nemamo pravo nikoga da podcenimo. Apslosutno nikoga, pa ni taj Čačak koji je juče ušao u ligu. Namučili su sve ekipe sa kojima su igrali. Kada sam odlazila iz Kragujevca tražila sam sredinu u kojoj ću moći da napredujem i da imam najviše ambicije, a za to u Banji stvarno imam uslova. U životu nisam doživela da mi neko toliko izlazi u susret šta god da mi treba i moje je samo da igram.

Početkom novembra igraćete sa ekipom Casalgrande Padana za prolaz u 1/8 finala Čelendž kupa. Igrali ste neke turnire u pripremnom periodu sa ekipama van Srbije?

-Igramo sa Italijankama u Čelendž kupu i to će biti debi Vrnjačke Banje u zvaničnim utakmicama u Evropi. U toj ekipi igra moja bivša saigračica, Marija Lojpur. Igrali smo sa ekipama iz Grčke i Makedonije u pripremnom periodu, ali smo ih pobeđivali sa velikom razlikom. Jedino je Ormi Patras pobedila nas. Nisu to bile prave utakmice u kojima bi se dobila realna slika o našim mogućnostima.

Ako bi se setila svojih rukometnih početaka, kako bi to izgledalo?

-Počela sam 1996. godine sa prvim treninzima u BASK-u i tu provela naredne tri godine dok nam nisu rekli da možemo da idemo, jer klub nema više para za nas. Tada sam otišla u Slodes i igrala za drugu ekipu narednih godina. Posle je nastao Hummel i krenula sam da treniram sa odličnom generacijom igračica koje je stvarao i na kraju i stvorio Ljuba Obradović. Trener od koga sam najviše naučila. Bez obzira što ja nisam puno igrala, to je bila odlična generacija(Stevančević, Grozdanić, Obradović, Lojpur, Ćubela, Bulatović, Dmitrović, Vučković...). Sećam se te prve godine sa Ljubom na pripremama, pripreme nikad jače, ja klinka od 16 godina, ne znam gde se nalazim. Trenirali smo jako puno i to pamtim kao period kada sam najviše trenirala, ali zato smo uvek bile spremne.

Put te zatim odveo van Beograda, u Radnički iz Kragujevca?

-Zvali su me iz Kragujevca kada su mi u Hummelu negde u avgustu, pred sam početak sezone rekli da mogu da tražim novi klub. Tada se i raspala ta generacija. Znala sam da ću u Radničkom  igrati i prihvatila sam. Bilo je dobrih utakmica, hvalili su me sa svih strana, ali samo jednu utakmicu ako bih odigrala slabije odmah je bilo priča u stilu - vidi namerno neće da igra. Kao profesionalac, nisam mogla da shvatim te priče. Uvek idem na utakmicu da dobro odigram i da pobedimo, ne znam kako neko može razmišljati drugačije.

Kada si odlazila, imala si dosta ponuda. Zašto si izabrala Vrnjačku Banju?

-Zanimljivo da nisam poželela da odem u Naisu bez obzira što su šampionke i što finansijski dobro stoje, važnija mi je bila dobra atmosfera u klubu. Znala sam nekoliko igračica u Banji, bila sam nekoliko puta i sve je delovalo nekako pozitivno. Duška Milića sam upoznala kao trenera u reprezentaciji, Maksa(Živojin Maksić) me poznaje od početka moje karijere. Uz to, meni je sada potreban ozbiljan rad, da napredujem, a u Kragujevcu sam dve godine bukvalno stagnirala, ako nisam i otišla u minus. Posle promenljivih igrara u Hummelu tu jesam dosta dobila na samopouzdanju, jer se igra manje-više svodila na mene. Prošle sezone smo imali slabu ekipu, stalno smo gubili pa je i moje samopouzdanje opalo dok sada osećam da se vraćam. Jako je važno da i na treningu imaš dobrog golmana jer onda u svaki šut unosiš ozbiljnost. Tamo mi je svaki šut, ma kakav bio ulazio u gol. Sa Zlatom je drugačije(smeh).

Kakve su tvoje lične ambicije, kako gledaš na svoju budućnost?

-Odavno sam zacrtala da u rukometu uradim najviše što mogu i da završim fakultet. Nisam zapostavila školu, upravo sam upisala četvrtu godinu na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja. I iz tog razloga neću još da idem van zemlje jer mi je jako bitno da ga završim. Generalno kod nas u vrhunskom sportu nema pedagoga. Ako ih ima, jako su retki. Recimo svaki trener bi trebalo da bude obrazovan u tom pogledu, da bi mogao da pristupi, da dođe do svakog igrača, a ne samo do njih 3-4 što je najčešći slučaj. Svako može da bude trener, ali sa kojom školom? Biti školovani trener je nešto drugo. Zacrtala sam i da dođem do reprezentacije, postigla sam i to, ali ne zadovoljavam se samom činjenicom što sam tu. Tek skoro sam ušla u sve to, ali želim da napravimo neki uspeh, da napravimo korak dalje, postignemo nešto na EP, SP, odemo na IO. Naravno postoji želja na klupskom planu da se ode u neki jači klub u inostranstvu, da se napravi karijera i da se na kraju isplati sav taj trud ulagan u sebe godinama unazad.

Ko su najbolje igračice Super lige po pozicijama?

-Dragica Tatalović je jako dobar golman, baš kao i Dubravka Kosić. Dva najbolja desna krila su Ivana Milošević i Kaća Krpež. Marina Dmitrović i Dijana Števin odskaču od drugih desnih bekova, a ako biram između njih to bi bila Dmitrović zato što ima više rešenja u napadu. Srednjih bekova i ima i nema. Tanja Vučković tako odgovoran, tako zahvalan igrač, a tako retko dobar. Imala sam tu sreću da igram sa njom, ma devojka za primer. Moja saigračica Marina Živković brzo razmišlja i ume da pusti loptu i levom i desnom rukom. Kristinu Liščević jako poštujem, mislim da će biti dobar igrač. Danijela Matić je isto odličan igrač, a posebno mi je draga jer me jednom onako od srca pohvalila na terenu(smeh). Levih bekova ima najviše, Marina Rokić i Suzana Ćubela kao igrači koji već imaju ime, a Ivana Filipović, Jelena Trifunović, Kaća Vojčić i Dunja Tasić od mlađih. Od levih krila Slađa Grozdanić, Jovana Bartošić i moja učenica(smeh) Nevena Turanjanin koja je tek skoro počela da igra na toj poziciji. Na mestu pivotmena Dragana Cvijić jer ta njena želja, motiv i radovanje posle svakog postignutog gola me svaki put iznova iznenadi. Kristina Stamatović je veliki borac i naravo neizostavna Sanja Rajović.

Kako je izgledao tvoj debi u reprezentaciji?

-Prvo okupljanje na koje sam pozvana bilo je u Nišu prošle godine pred kvalifikacije sa Poljskom. Nikoga nisam znala, nisam imala kontakt sa starijim igračicama na taj način i sve je to bilo novo za mene, bila sam malo izgubljena u svemu tome(smeh). Lepo iskustvo, mada sam bila u nekom strahu zbog same činjenice da sam tu. Uvek sam poštovala saigračice i smatram da treba da postoji poštovanje naročito prema starijim igračicama, bez obzira na sve. U klubu, reprezentaciji, nebitno. Recimo, Tanja Medved mi je pomogla da prevaziđem neke male psihološke blokade koje sam imala. Ne znam zašto, ali nekoliko puta sam u reprezentaciji pravila greške koje nikada, nikada ovako ne pravim, verovatno iz straha da ne pogrešim, a opet sve što uradim, uradim pogrešno. Još nisam u reprezentaciji pružila ono što mogu, ono što u klubu jesam, ali mislim da će se tek u narednom periodu videti moje pravo izdanje. Tada u Poljskoj sam igrala poslednjih pet minuta, ali osećala sam se kao da sam odigrala ceo meč. Bila sam nesrećna zbog poraza, ali srećna što sam igrala.

Polomila si ruku u revanšu sa Poljskom?

-Da. U Nišu sam dobro počela, ali polomila sam ruku u 15.minutu i utakmica je bila gotova za mene. Odveli su me u bolnicu da mi stave gips iako sam molila da ostanem, ali nisu mi dali. Stigla sam sve sa gipsom u trku da se vratim na poslednjih pet minuta i tada sam prvi put jako, jako plakala zbog utakmice od kako sam se ozbiljno posvetila rukometu.

Lepša iskustva sigurno nosiš iz Zaječara?

-Atmosferu u Zaječaru ću pamtiti ceo život. Imala sam neku pozitivnu tremu kad smo izašli na teren i jedva sam čekala da počne utakmica. I kako je sudija označio početak, tako je trema skroz nestala. Od tada do kraja utakmice nisam čula ništa osim trenera, jer ma kolika da je buka u hali trenera uvek čujem. U prvoj utakmici u Holandiji sam u svom ćošku(smeh) bila najbliža publici koja je navijala svo vreme, baš je bilo puno naših ljudi koji su došli da nas bodre.

Približava se Evropsko prvenstvo u Makedoniji, kako ti izgleda naša mala balkanska grupa?

-Koliko mogu da budem zadovoljna toliko i ne mogu. Sa Makedonijom smo igrali, znamo se, ali potpuno je druga situacija kada je Evropsko prvenstvo na njihovom terenu. Tu je poseban motiv, publika, domaći teren, suđenje. Sa Nemačkom nikad nismo igrali niti sam ih da budem iskrena nekad pratila. Sa Hrvatskom nismo igrali, gledali smo njihove utakmice sa Crnom Gorom. Ekipa koja dugo igra zajedno, imaju strašnog desnog beka. Selektor Dinčić je taj koji treba da uspe ukomponovati 16 ili 18 igračica u kompaktnu celinu. Naravno da očekujem da ćemo proći grupu, verujem u nas i mi moramo da verujemo u sebe. Nikad se ne zna šta može da se desi, ali niko ništa neće uraditi umesto nas. Sami se moramo izboriti za svoje mesto.

ZORICA RADOJKOVIĆ