Intervju nedelje - Albert Rokas!

Ekskluzivno na Balkan-Handball.com! Intervju sa Albertom Rokasom (26), desnim krilom španske Barselone i reprezentacije Španije. Momak koji je u svojoj dosadašnoj karijeri osvojio gotovo sve što se može osvojiti u životu jednog rukometaša, za naš sajt govori o svojoj želji da se dokopa olimpijskog zlata, razlozima zbog kojih je iz Pamplone došao u Barselonu, ASOBAL ligi, statusu rukometa u Španiji, svojim iskustvima sa igračima sa ovih prostora. Jedan od najboljih igrača planete na svojoj poziciji, ostavio je utisak pravog sportiste, momka koji se ne zadovoljava postignutim i rukomet shvata kao igru, u kojoj uvek želi biti na strani pobednika. Do sada mu to jako dobro ide. Nadamo se da će nam se zaključci poklopiti...

Dobili ste Seged na gostovanju. Sad ste sve bliže osvajanju prvog mesta u grupi? Koji će meč odlučiti polufinalistu, osvajača grupe?

- Pobeda u Sgedinu nam je maltene obezbedila prvo mesto. Sa pobedom Gudmea kući protiv Celja i dve pobede kod kuće, sigurno je da smo mnogo bliži prvom mestu. Počeli smo dosta slabo utakmicu, ali kako je odmicala, igrali smo sve bolje i bolje. U drugom poluvremenu smo odigrali odlično i dokazali da smo ekipa koja može da osvoji Ligu šampiona, s obzirom da smo pobedili Seged na vrućem gostovanju.

U dosadašnjoj karijeri, bio si svetski prvak sa reprezentacijom, osvajač ASOBAL-a sa Portlandom i osvajač Kupa kupova sa Valjadolidom. Fali ti jedino Liga šampiona? Koliko misliš da je Barselona spremna da ove sezone napravi tako nešto?

- Imamo ekipu za osvajanje Lige šampiona, ali biće teško. Igrao sam finale Lige šampiona sa Portlandom protiv Siudad Reala, koje smo ubedljivo izgubili. Nije bitno koliko imaš jaku ekipu, bitno je da imaš dosta sreće i da te dve utakmice odigraš najbolje što možeš. Isto tako mislim da je važno da igraš na gostovanjima dobro, ali i da sva ta sreća mora da se zasluži požrtvovanjem i borbenošću.

Ko su najveći konkurenti za osvajanje LŠ?

- Ove godine ima 4-5 ekipa za Ligu šampiona. Tu su Kil, Siudard Real, mi, Flensburg i Hamburg, s tim što mislim da je Hamburg veći favorit, jer igra protiv Flensburga kući. Ima puno ekipa, videćemo. U polufinalu je bitno da revanš igraš kući, ali i prvi meč moraš da odigraš dobro.

U ASOBAL-u imate bod manje od Siudad Reala. Pamplona i Leon su ispali iz šampionske trke. Kakav rasplet očekuješ?

- Sada je sigurno da sve zavisi od nas samih. Moramo sve utakmice da dobijemo do krajaa. Najvažnija utakmica će biti gostovanje u Leonu, koja će biti mnogo teža nego utakmica protiv Siudad Reala. Sve zavisi od nas, ali istorijski gledano, naša pobeda u Leonu, bi nam značila na psihološkom planu, dok Siudad ima dva teška gostovanja, u Saragosi i Pamploni, bez Arpada. Mislim da će sigurno izgubiti od Portlanda u gostima. Poznajem svoju bivšu ekipu, znam šta mogu.

Čini se da je ove godine kvalitet ASOBAL-a sve ujednačeniji i da male ekipe dolaze do pobeda?

- ASOBAL je pojačao propis da klubovi mogu da imaju veći broj stranaca. Tako ekipe poput Alhesirasa, Pilotesa mogu da dovode mlade strane igrače, reprezentativce, što daje na jačini takmičenja. Tako imamo Čupića u Pilotesu, Perišića u Almeriji i ostale mlade snage, koje su željne dokazivanja. Još kada dođeš posle teške evropske utakmice, umoran na tamo neki vrući teren, lako je izgubiti. To je dobro za ovu ligu. Do pre 2-3 godine imali smo tri-četiri jake utakmice, a sada Barsa ode u Logronju i jedva pobedi jednom razlikom domaću ekipu pred 5-6 hiljada navijača. To je dobro za ligu i uopšte, popularizaciju rukometa.

Možda su stranci dobri za ASOBAL, ali za reprezentaciju sigurno nisu. Reprezentacija Španije, čiji si standardni član i sa kojom si uzeo svetsko zlato 2005. godine, doživela je debakl na EP u Norveškoj? Kako si to doživeo? Gde je problem? I godinu dana ranije, na SP u Nemačkoj, bili ste tek šesti.

- Da, da, ali smo još uvek bolji od Srbije (smeh). Imaš pravo. Istina je da su sve reprezentacije na istom nivou, da je Liga teška i da svi na okupljanje dolaze zasićeni rukometom, povređeni i umorni. To je razlog svemu. Prošle godine smo izgubili jedan razlike od Nemačke u četvrtifnalu SP uz jako loše suđenje. Sa pobedom ili nerešenim, ušli bi u polufinale, ali opet, to je sport. Isto tako, sada smo na EP imali dve utakmice protiv Francuske i Švedske, koje smo izgubili u poslednjim minutama. Lopta je okrugla, to je rukomet. Imali smo sreće 2005. godine, kada je Sudžum promašio šut protiv Hrvata i odveo nas u polufinale. To je sreća. Zadnje dve godine nismo imali sreće.

Čujemo da se u vašim medijima vodi polemika o angažovanju naturalizovanih igrača (Šterbik, Rutenka)? Kakav je tvoj stav?

- Nemam neko određeno mišljenje. Ako je neki igrač mnogo godina daleko od kuće, za mene je normalno da uzme drugo državljanstvo. Kao Dušebajev ili Šćepkin, koji su 15-20 godina u Španiji, a njihove zemlje nemaju neki rukometni potencijal. To je stvar koja se dešava u svim sportovima. Oni su dostigli neki nivo znanja u svojim državima, koje nemaju dovoljno dobre igrače da osvajaju velika takmičenja, a ako imaju motiv da igraju za drugu reprezentaciju, na to gledam kao na normalnu stvar.

Moramo da ti vratimo za ono prozivanje od malopre. Verovatno te raduje što će Šterbik braniti za Španiju, ali ti sigurno nije drago kada se susretneš sa Puljezevićem na golu Mađarske? Nemaš prijatna iskustva sa njim...

- Isto tako nemam puno sreće kada je u pitanju Šarić (smeh). Nemam sreće sa srpskim golmanima. Ipak, oni spadaju u najbolje golmane na svetu, ta trojica koje smo nabrojali.

Još uvek imate šanse da dođete do Olimpijskih Igara? Čekaju vas kvalifikacije?

- To je san svakog igrača. Razgovarao sam sa Svensonom i Balićem. Ivano mi je rekao da je osvajanje OI nešto najlepše što mu se desilo u životu. Opet, legenda Svenson, koji je osvojio nekoliko puta SP i EP, rekao mi je da bi zamenio sve te medalje za samo jedno zlato sa OI. Nikada nisam igrao na OI, a kamoli osvojio.

Pod uslovom da ove sezone osvojiš Ligu šampiona i Olimpijske igre, da li ima smisla da nastaviš da se baviš rukometom?

- Igram da bih osvajao i dalje. Da, kao Veni (Losert), imam dva olimpijska zlata. Kada je neki igrač na vrhu, nikada nije zadovoljan onim što je učinio.Uvek želi više. Jednu godinu ćeš osvojiti pehar, druge nećeš, ali ćeš posle ponovo izgarati na terenu da bi vratio ono što si izgubio. To je sport, zato se i bavim njime.

Igraš u najtrofejnijem klubu na planeti. Je l' vidiš neki klub posle Barselone ili misliš da si dostigao vrh i da nijedan klub više nije zanimljiv?

- Nema dalje od Barselone. Znamo kakav je klub. Za grad i Barselonu je važno da ima jednog svetskog igrača koji igra za svoju ekipu. Bilo mi je fantastično u Pamploni, svi su me podržavali i voleli, grad je bio prelep. U Barselonu nisam došao iz finansijskih razloga. Najveći motiv je to što sam Katalonac. Sada sam u svom gradu, sa svojom porodicom, sa svojom ekipom i želim da osvojim sve što može da se osvoji, kao jedan od samo par Katalonaca u ekipi.

Dugo si igrao za Portland San Antonio? Koja je osnovna razlika između Portlanda i Barselone?

- Barselona je najveći klub na Svetu. Ima fudbal i ostale sekcije. Pamplona je jedan familijarni klub, gde je samo rukomet. U Barseloni ima mnogo više pritiska, jer Barsa nikada ne želi da bude druga, već samo prva, što je jedan od mojih motiva za igru. U Pamploni nije nebitno, ali da li bili prvi ili drugi, neće se potresati nešto preterano.

Gde je bolja atmosfera u ekipi. U malom ili velikom gradu? Uopšte, koliko se družite van terena?

- Imao sam sreće da ovde i u Pamploni ima dosta igrača sa kojima igram u reprezentaciji i sa kojima sam dobar prijatelj. Nema preterane razlike. Ovo je grad od 5 miliona stanovnika i dosta je teško družiti se, jer svi žive na drugim delovima grada. Ima dosta putovanja i ono malo vremena koristim da bih bio sa porodicom.

Da li se osećaš zvezdom, pored svih fudbalera i košarkaša u Barseloni? Kakav je status rukometa? Da li te ljudi zaustavljaju, prepoznaju?

- Ne prepoznaje me puno ljudi na ulici. Možda zato što reprezentacija nije imala velikih uspeha. Fudbal i košarka su mnogo ispraćeniji na medijima. Toreadori i fudbaleri su najpoznatije ličnosti.

Igrao si sa puno Balkanaca, Srba, Hrvata i Slovenaca? Ko je na tebe ostavio najveći utisak? Kakav si privatno sa momcima odavde?

- Uvek sam imao dobre relacije sa svima i mnogo ih poštujem. Sa Ivanom sam se dosta družio i veliki smo prijatelji. Sviđa mi se što balkanski igrači uvek imaju petlju da preuzmu odgovornost kada je teško i neizvesno. Hladnokrvni su kada je to najpotrebnije. To je vrlo bitno za sve ekipe. Balkan je uvek imao svetske igrače. Imam lepo mišljenje o njima kao osobama. Uvek zbijam šale, volim ljude koji su takvi, volim da se šalim na svoj i na tuđ račun, a takvi su Balkanci i to mi je najbitnije.

Eto, ove zime ste dobili još jednog Balkanca kao pojačanje. Kako se Petar Nenadić snašao u Barseloni?

- Sa Petrovim dolaskom ekipa je puno dobila. Najviše mi se sviđa što igra opušteno i što je kao i svi Balkanci, hladnokrvan. Brzo se uklopio u ekipu i mislim da od njegovog dolaska, Barsa igra najlepši rukomet u poslednjih nekoliko godina. Sviđa mi se što voli da pobeđuje. Znam da su ljudi u klubu prezadovoljni. Jedino mi se ne sviđa što mi ne baca često lopte (smeh).

Poruka za posetioce Balkan-Handball.com?

- Ljudi koji vole rukomet, igrači i treneri svakoga dana treba da dokazuju svetu da je rukomet jedna prava muška igra, jako zanimljiva. Voleo bih da rukomet bude zanimljiv svuda, kao što je ovde.

ŽIKA BOGDANOVIĆ