Intervju nedelje - Mirko Alilović!

Mnogi mu predviđaju da će jednoga dana biti najbolji golman planete. I ako to verovatno sada nije, ima tu privilegiju da stoji na golu reprezentacije koja je svojim igrama i ponašanjem promenila rukomet u poslednjih pet godina. Ništa više nije isto posle Portugala 2003. godine, kada je na scenu stupio Ivano Balić sa svojim drugovima. Da bi reprezentacija nastavila da živi, potrebni joj da se „veliki" rađaju iz godine u godinu. Jedan, pred kojim je velika budućnost, jeste Mirko Alilović (23), golman španskog Ademar Leona. O sezoni u Španiji, pričama da će se vratiti u Zagreb, fenomenu hrvatske reprezentacije, svojim prvim rukometnim koracima u Ljubuškom, Mirko govori u „Intervjuu nedelje" za Balkan-Handball.com

Zdravo, Mirko! Vikend provodiš kod kuće. Nema Kupa Kralja. Arate vas je bukvalno počistio sa terena (34:26) u četvrtfinalu poslednjeg takmičenja gde ste mogli da se borite za trofej ove sezone.

- Pa jeste, sa njima imamo puno problema ove godine. U predsezoni su nas dobili deset razlike i to je momčad koja nam ne leži nikako. Prvo poluvreme smo mi vodili, ali su nas u drugom slomili. Vodili su i sa 10, ali smo sve uradili da smanjimo.

Da li su u klubu zadovoljni sezonom? U prvenstvu imate treću poziciju, ali je Leon daleko od vodećeg dvojca, Siudad Reala i Barselone.

- Svi smo očekivali da će ova sezona biti jedna od najgorih u Leonu. Otišlo je nekoliko igrača i svi su mislili da će biti propala. Ipak, borimo se za treće mesto i ulazak u Ligu prvaka, što je dobar rezultat. Očekivali smo više u Kupu, ali izgleda da smo već mislima bili u polufinalu, kada nas je Arate dobio. Šta je, tu je.

U grupi druge faze Lige šampiona igrali ste sa Kilom, Čehovskim Medvedima i francuskim Ivrijem. Na kraju, završili ste kao treći, iza prvaka Evrope i Medveda?

- Nas je presekao poraz u Francuskoj od Ivrija. Imali smo šansu da prođemo dalje. Da smo dobili tamo, puno bi bolje odigrali u Kilu, u toj odlučujućoj utakmici. Grupa je bila teška. Vidite koliko je jak Kil, kada je prosto pomeo sa terena Barselonu u polufinalu. Izgubili smo i u Rusiji tu utakmicu na početku, ne znam ni sam kako. Sa ta dva boda i sa pobedom protiv Ivrija, imali bismo velike šanse da prođemo u polufinale.

Kako si zadovoljan svojim odbranama ove sezone? Statistika kaže da si prvi po procentu odbrana u ASOBAL-u?

- Na početku sezone nije bilo sve naj, naj. Počeo sam loše i nisam branio neke utakmice. Bio sam dosta na klupi. Posle Evropskog prvenstva se sve otvorilo, ide super, i eto, dolazimo do tog podatka da sam prvi golman po procentu odbrana (38%). Istina, mali je broj šuteva. Pogledajte Šarića. Ima preko 700 šuteva i 36% odbrana. Sjajno je kada si među svim tim golmanskim veličinama i kada ti kažu da si prvi, ma koliko da si branio. Dođe kao kompliment. Nisam branio toliko kao ostali golmani, ali dajem sve od sebe i nadam se da će sledeće godine biti još bolje.

Kakav je odnos sa kolegom iz tima, Danijelom Šarićem?

- Sjajan. Kod njega sam stalno. Mogu reći da sam deo njegove obitelji. Mnogo mi je pomogao ovde. Prva godina moja ovde je bila paklena. Loše sam branio. Nisam prošao pripreme. Zakasnio sam zbog nekih natezanja sa obeštećenjem sa mojim bivšim klubom. Došao sam sredinom oktobra. Igrala se Liga prvaka, pritisak je bio veliki, a ja van forme, van sebe. Prošle sezone je bilo bolje, i evo ove, još bolje. Ide kako treba. On mi je stvarno pomogao i podržavao u svemu. Stvarno će mi biti teško kada ode. Prve godine u Leonu sam imao domaćeg golmana, koji mi nije toliko pomagao. Došao sam kao stranac, i pomogao mi je nešto, ali ne može se to meriti sa našim Balkancem, koji dođe i pomogne ti u svemu, baš u svemu.

Da li vidiš budućnost u Ademar Leonu? Šarić na kraju sezone prelazi u redove Portland San Antonia. Samim tim, bićeš prvi golman, sa daleko većom minutažom. Po medijima i rukometnim krugovima se priča svašta o tvom prelasku u Zagreb?

- Priča se svašta, da. Ja najviše informacija dobijam preko novina. Odem na „Jutarnji" ili „Večernji List". To su novine koje pratim, i vidim, dolazi Ivano Balić, dolazi Mirko Alilović, a mene niko ne kontaktira. Ovde imam još dve godine ugovora. Potpuno sam miran i to je to.

Znači nisi aktivan akter te priče oko prelaska u C.O.Zagreb?

- Pazi, i da jesam, o tome ne bih smeo govoriti. Opet kažem, to su sve nagađanja. Sve dok ne dođem i ne vidim papir, list, ne verujem u to. Koncentrisan sam na klub gde imam ugovor. Miran sam sasvim.

Kako podnosiš pečalbu u Španiji? Da li osećaš potrebu da se vratiš kući? Mlad si, imaš 23 godine. Uglavnom se vraćaju igrači koji su već izgradili svetsko ime i dolaze da privedu karijeru kraju u Zagrebu?

- Zagreb ima strašan projekat. Imaju odlične sponzore, pokriveni su sa svih strana. Veliki sam nostalgičar. Lepo je čuti kada te traži Zagreb. Odmah pomisao ide, doći ću doma, biću doma, pričaću svoj jezik, neću više biti stranac. Sve ima pozitivnih i negativnih strana. Ipak, ovde igram najjaču ili drugu najjaču ligu na svetu! Kažem, veliki sam nostalgičar. Ako bi me stvarno hteli i pružila mi se prilika, zašto se ne bih vratio. Ako se u Zagreb vrate Ivano Balić i Tonči Valčić, to će biti ekipa uz bok Siudad Realu i Kilu u Ligi prvaka.

Da li imaš nešto da kažeš što nije ispričano o fenomenu zvanom hrvatska rukometna reprezentacija?

- To je moj životni san. Ja sam igrao u početku za BiH reprezentaciju. Kada je Hrvatska izrazila žeju da me hoće i kada je prva himna zasvirala na utakmici u Puli, to je bio neponovljiv osećaj. I svaki put je teško. Naporne su pripreme za svako takmičenje, ali tu si, među svojima. Dio si jedne velike generacije. I kada te boli nešto, naravno da ideš u reprezentaciju, svako od nas. To je najveći sportski kolektiv u Hrvatskoj, koji je poosvajao sve medalje i nadam se da će još koju godinu harati svetskim rukometom.

Čini se da imate sjajan odnos među igračima. Usuđujem se da kažem da ste najzdravija sportska porodica na Balkanu. Stvarno zračite jednom pozitivnom energijom i ima šta od vas drugi da nauče.

- Dobra je stvar što nema hijerarhije. Nema ono, stari pričaju, mladi moraju slušati i ćutati. Ivano, Pero, Džomba, svi oni hoće pomoći mladima i žrtvuju se za njih na neki način. Ja kada sam ušao, tamo su bili Losert i Šola, i to je nešto neverovatno. Dođeš kao novi, svi ti pomažu, pružaju ruku. Jedinstven doživljaj. Jedino ga tako možeš opisati.

Prva tvoja izjava nakon izgubljenog finala EP-a u Norveškoj, bila je da ćete se prvom prilikom osvetiti Dancima za poraz. Da li su Olimpijske Igre pravo vreme za naplatu dugova?

- Hrvatska je dva puta otišla na OI i dva puta se vratila sa zlatom. Nadam se da će tako biti i treći put, i da ću biti deo toga. Dancima moramo vratiti za dva poraza. Za onaj od deset razlike i onaj u finalu. Do ove godine, uvek smo ih pobeđivali u velikim mečevima. Doći će nam kad-tad. Bili su bolji na ovom prvenstvu. Treba im stisnuti ruku, kao što su i oni nama ranijih godina. Čekamo ih na sledećim takmičenjima.

Svoj reprezentativni početak si obeležio SP-om u Nemačkoj. Posle tog prvenstva, gde ste izgubili samo jedan meč i niste mogli igrati za medalje, bio si razočaran sudijskom podrškom domaćinu i uopšte, organizacijom celog prvenstva. Je l' i dalje imaš takav stav o Nemcima?

- Morali su da osvoje to prvenstvo. Oni su svetska sila u rukometu i drže IHF i EHF. Pošto se SP igralo u Nemačkoj, bilo je očekivano. Oni se najviše boje Hrvatske. Dobili smo ih već u dva, tri finala i jednostavno, mislim da imaju kompleks Hrvatske. Što se tiče organizacije, jedina dobra stvar su bile pune dvorane. Sve ostalo, hotel gde smo mi bili u Majnhajmu, imao je dve zvezdice. S obzirom na ulaganja, mislim da su morali bolje da organizuju. Ne natecanje i dvorane, jer tu im svaka čast, već sve u pozadini. Od smeštaja, recimo. Kad smo igrali u Kelnu, vozili smo se 40 minuta autobusom do hale. U Majnhajmu 25 minuta od hotela do dvorane. Mislim da je to besmisleno, jer je bilo i hotela u samom gradu, ali dobro.

Da li to znači da će po principu domaćinstva, i Hrvatska imati naklonost sudija na Svetskom prvenstvu sledeće godine?

- (smeh) Ako nam pomognu jednu petinu kao što su pomogli Nemcima, mislim da imamo velike šanse da osvojimo to prvenstvo. Igramo na domaćem terenu, gde će se oprostiti nekoliko velikih imena svetskog rukometa. Učinićemo sve da se ljudima koji su nas podržavali, odužimo na pravi način za sve ove godine. Hrvatska je to zaslužila.

Krenuo si u matičnom Izviđaču iz Ljubuškog. Za one koji ne znaju, to je bio izuzetno jak klub sa početka ovog veka. Kakav je bio tvoj rukometni početak?

- Krenuo sam da treniram u sedmom razredu sa 12 godina. Moj susjed je trenirao rukomet i rekao mi je „'ajde da probamo". Uvek sam u školi bio golman. Prvi dan kada sam došao u klub, rekao sam da hoću biti golman. Trenirali smo na betonu, u sportskom centru, dok se dvorana još gradila. Kasnije sam se priključio prvoj momčadi kod trenera Glavaša. Dobijao sam male minutaže, malo po malo. Te godine (2002/03) nam je u Kupu EHF u Ljubuški došla Barselona. To se u Ljubuškom i dan, danas pamti, kada je Barselona prvi put dolazila. Stanje u gradu je bilo vanredno. Bukvalno kao mobilizacija. Bilo je 5000 ljudi u dvorani!

Uzeo si tri titule sa popularnim „Skautima"?

- Jedan Kup i tri titule. Dve sa Glavašom, jednu sa Jankovim.

Pratiš li dešavanja u klubu? Ljubuški nije više tako ubedljiv. Bosna iz Sarajeva je preuzela primat.

- Pratim. Izviđač je lani bio konkurent za ispadanje na polusezoni, ali su se srećom izvukli i završili četvrti, peti u Ligi. U Evropi su ispali brzo, ali dobra je stvar što se prilika pruža mladim igračima. Naravno, situacija je takva da svako ko se pokaže i ukaže mu se prilika, ide vanka. Ali dobro, koliko para toliko muzike. Tako je svuda, pa i u sportu.

Ti si jedan od nebrojenih dokaza da je Hercegovina fantastično tle za stvaranje sportskih šampiona?

- Ovde u Španiji se općenito svi dive Balkancima. U nogometu nema puno Balkanaca, ali u rukometu evo, koliko nas ima! Kod nas se deca opredeljuju za sport. Evo, Izviđač kako radi u svojoj Akademiji, ima preko 200 dece. Mislim da rad sa decom u Ljubuškom treba da posluži kao primer za sve sredine. To je pravi rukometni grad, i nadam se da će odatle iznići još dobrih igrača, kao što su Mirsad Terzić, Denis Buntić i mnogi drugi.

Ko ti je najviše pomogao u karijeri? Od koga si pokupio najviše znanja?

- Trener koji mi je puno pomogao je Mladen Škorput. Puno smo radili zajedno. Onda smo napravili pauzu dve godine. Kada sam upao u krizu poslednje godine u Izviđaču, pozvao sam ga da radi samnom. Njemu stvarno jedno veliko „Hvala!". Sada u reprezentaciji radim sa Zdenkom Zorkom. Nadam se da ćemo sarađivati još dugo godina. Treninzi su vrhunski, i on je sam bio vrhunski golman i veliki je stručnjak. To se vidi po rezultatima. Golmani se mogu najviše naućiti od starijih, iskusnijih golmana.

Ko je za tebe najbolji golman na svetu?

- Mogu ti reći tri imena. Prvo, Omejer, Kasper Hvit i Danijel Šarić. Danijel brani sjajno, već četiri godine je među prva tri golmana po procentima u ASOBAL-u. Ne zbog toga što sam dobar sa njim. Njega niko ni ne spominje, svi pominju Hvita. Ipak, čovek u klubu radi sjajan posao i mislim da je sigurno u vrhu liste svetskih golmana.

Upisao si trenerska školu. Kako to ide...

- Pa dobro, upisao sam trenersku školu u Mostaru, ali nisam otišao, ima dve godine (smeh). Ne mogu da stignem od obaveza, što je i normalno, ali imam želju da nastavim. Sada treba razmišljati o tome, šta posle karijere. Voleo bih da ostanem u rukometu i ne bih voleo da počnem nešto da studiram u 35-oj, 40-oj godini. Ipak, karijera ne traje večno, treba razmišljati o budućnosti.

Izgleda da nećemo dočekati da jedan rukometaš zaradi toliko novca tokom karijere, da ne mora više ništa da radi do kraja života?

- Baš tako, baš tako. Međutim, u poslednjih nekoliko godina počinju sve veći novci da se okreću u rukometu. Proračuni su često milionski. Evo, Siudad Real je dao milion Eura obeštećenja za Čemu. Ali dobro, nije na nama da o tome da brinemo, već da igramo što bolje možemo.

Šta te pokreće da na golu uvek budeš vrhunski motivisan?

- Želim da ostavim neki trag u rukometu, da me se ljudi sećaju kao dobrog golmana. Ne želim mrlje na karijeri. Mislim da je to najveći mogući motiv da nešto napraviš u sportu kojim se baviš. Svi znaju recimo za Andreja Lavrova. On je sinomim za rukomet. Voleo bih da ostavim takav utisak do kraja karijere.

Često si na internetu. Koliko stižeš da pratiš Balkan-Handball.com?

- Svaki dan čitam Balkan-Handball, da vidim šta se dešava tamo dole. Ovde sam u kontaktu sa Balkancima, pa vesti brzo dođu do mene. Mislim da je to jedini sajt na Balkanu, gde možeš naći informacije o svim ligama. U svakom slučaju, samo nastavite.

ŽIKA BOGDANOVIĆ