Intervju nedelje - Momir Ilić!

Komentarisi ovaj tekst

Da se bavi nekim popularnijim sportom ili da je rukomet u Srbiji na nekom višem nivou, epiteti tipa „bombardera sa Bukulje“ ili „Terminatora“ lako bi se lepili za njegovo ime. Ovako, jedan od najboljih levih bekova Evrope, jedan od najboljih strelaca Bundeslige drugu godinu za redom, čovek koji je ušao u istoriju najbolje rukometne lige na svetu, posle 16 golova datih najjačoj svetskoj ekipi, Kilu, još uvek nije u potpunosti poznat široj domaćoj javnosti. Kao sajt, tu smo da menjamo stvarnost i da ispravljamo greške. Vreme je da predstavimo Momira Ilića(26), dvometraša iz Aranđelovca, igrača najtrofejnije rukometne ekipe u istoriji rukometa, nemačkog Gumersbaha i jednog od predvodnika nove srpske reprezentacije.

Zdravo Momire! Znamo da si povređen. Kako ide oporavak?

- Napukao mi je mišić. Gde se spaja Ahilova tetiva sa listom, mala napukotina. Uplašio sam se u trenutku da nije Ahilova tetiva, ali srećom nije. Za deset dana sam na terenu. Igraću Ligu šampiona već protiv Vesprema.

Kako ti se čini prvi deo sezone? Izgubili ste dosta bodova u Bundesligi. Neće biti uspešna sezona kao prošla?

- Izgubili smo dosta značajnoj igrača, Narcisa, koji je mnogo vukao prošle godine. Pojačanja su nam se loše snašla. Nisu našli adekvatnu zamenu za Narcisa na srednjem beku i to nam je veliki problem. Takođe, imamo velikih problema sa povredama. Kapiten Sigurdson je povređen, pa Zrnić i Stojanović od početka nisu bili u timu, i non-stop kuburimo sa tim. Ja sam već tri utakmice van ekipe.

Kakve su ambicije. Dokle možete da gurate?

- Naš cilj je od 5-7. mesta.

Na početku je cilj bio LŠ?

- Pa nisu ljudi iz kluba bili toliko optimistični, budući da se samo prve tri ekipe kvalifikuju za LŠ. Prvo su rekli od 1-5. mesta, pa posle od 5-7, zato što su videli da su pogrešili kod kupovine igrača. Baš je trener pre neki dan na sastanku rekao da moramo da se potrudimo, da što duže ostanemo u LŠ i probamo da iznenadimo u nemačkom kupu, gde se final four igra u Hamburgu.

Koliko daleko možete u Ligi šampiona? Lako ste dobili Celje, sada gostujete Vespremu?

- Lako smo dobili Celje, sa Foteksom smo se mučili. Imamo dobre šanse da idemo dalje. Ako izvučemo dobar rezultat u Vespremu i Celje dobije kući Vesprem, idemo dalje. Za posle ćemo da vidimo. Lakši je bio prošli sistem, kada se išlo na ispadanje. Sada će biti mnogo teže.

Igrate u najvećoj hali u Evropi, Keln Areni, kapaciteta 19000 sedišta? Jel’ si zadovoljan podrškom sa tribina?

- Nisam zadovoljan. Podatak da je protiv Celja, koje je svetsko ime bilo 2500 ljudi, a protiv zadnje ekipe u Ligi, protiv Balingena recimo, dođe po 7-8000 ljudi. Samo ih Nemačka interesuje. Nemci jedino priznaju Bundesligu.

Igrate sve utakmice u Kelnu?

- Da, prošle godine smo manje utakmice igrali u Gumersbahu, u našoj maloj sali od 2000 mesta. Sada je u Kelnu ogromna Arena poluprazna. Kada dođe par hiljada ljudi, izgleda ko da ima 100 gledalaca u dvorani, pa se ne napravi se taj štimung. U maloj sali je mnogo bolja atmosfera. Međutim, sve više navijača imamo i u Kelnu. Širi se baza navijača.

Kako ti je u Gumersbahu? Produžio si ugovor. Da li si zadovoljan?

Imam uguvor do 2010-te. Ja sam prezadovoljan i sa finansijske i sa sportske strane. Imam odličan status u klubu.

Kao i svuda, i kod tebe u ekipi ima puno ex-yu igrača(Pungartnik, Zrnić, Stojanović)? Kakva je atmosfera?

- Ima nas sa svih strana. Danas je u novinama izašao naslov sa „Gumersbahić“. Trudimo se da komuniciramo na nemačkom, kada smo u autobusu na putovanjima. Atmosfera u ekipi je fenomenalna. Stvarno smo svi dobri. I sam trener pravi odličnu atmosferu. To se vidi i na terenu.

Jesi li usavršio nemački?

- Dosta toga znam, sporazumevam se. Ne znam ga perfektno, ali je zadovoljavajuće.

Kakav je Gislanson trener?

- Odličan je i kao stručnjak i kao čovek. Super je, korektan.

Koliko uopšte obaveza imate? Koliko trenirate, dnevno, nedeljno? Daj nam neku grubu sliku, kako izgleda radna nedelja u Bundesu?

- U pripremnom periodu je stvarno teško. Prve godine smo trčali dnevno po 20 kilometara! U pripremnom periodu se daje akcenat na dugo trčanje. Nije kao kod naših trenera. Svuda se u Nemačkoj radi tako. Dosta suvog trčanja, dosta teretane. U našem slučaju, zbog ritma sreda-subota, od putovanja ne možeš ni da treniraš. Trener mora da te opusti, odmori i taktički spremi za novi meč.

Koliko imate obaveza van terena? Neke stvari vezane za promociju, novinare, navijače?

- Toga ovde ima dosta. Često imamo „Autogram stunde“(sat deljenja autograma). Moraš da si ljubazan sa navijačima, posle utakmice slikanje, oni se spuste na teren. Sve to mora da se ispoštuje, jer ti ljudi dolaze zbog tebe. U početku ti prija, ali posle nekog v remena postaje dosadno. Šta ćeš, to je deo posla.

Ko su vam navijači? Mi na TV-u uglavnom gledamo penzionere sa čegrtaljkama u rukama? Jel’ tako i kod vas?

- To je to(smeh). Nema pravih navijačkih grupa, kao kod nas. Gumersbah je mali grad, kao malo veće selo, i kada te sretnu na ulici, moraš sa njima da razgovaraš po sat vremena. Oni imaju vremena, budući da su u penziji, pa stojimo i pričamo dugo. Šta ćeš, i to je deo posla(smeh).

Kako ti se čini mašinerija zvana Bundesliga? Jel’ sve na visokom nivou?

- Sve je na najvišeg mogućem nivou. Veliki šou, uz fudbal glavni sport. To treba doživeti. Gde god da igramo su pune hale.

Kakva je atmosfera na samom terenu, između ekipa, igrača?

- Koju god utakmicu da igraš, moraš dati 100%. To je čar Bundeslige, jer od svakoga možeš da izgubiš. Nema opuštanja. Svi klubovi su profesionalni, svi ulažu velike pare i ako se povrediš, po Zakonu, posle 4-5 meseci povrede, više te ne plaća klub, već osiguranje, a klub dobija pravo da angažuje novog igrača. Profesionalizam je na visokom nivou.

Da se vratimo malo na tvoje početke. Nisi bio čudo od deteta. Relativno kasno za srpske standarde, izbio si u prvi plan u Fidelinci? Kako si gledao na svoju karijeru sa 20 godina?

- Kada si mlad, uvek zamišljaš ovako nešto, jer ako nemaš viziju, ništa nećeš ni ostvariti. Uvek sam maštao ovo što igram sada. Ja još uvek maštam i imam želju da uradim još više.

Koja je želja trenutno na tapetu?

- Titula! Nemam još uvek titulu u karijeri, pa bi bilo lepo da osvojim nešto sa reprezentacijom ako Bog da ili ovde u Nemačkoj.

Gumersbah čeka titulu poslednjih 16, a reprezentacija 21 godinu. Nek ti je sa srećom! Šira javnost te je upoznala kada si došao u Fidelinku. Trenirao te Nikola Gužva Jevremović?

- U Šamotu sam ponikao i igrao, ušao u prvi tim. Nisam bio čudo od deteta, ali sam uvek bio tu. Iz Šamota sam otišao u Kolubaru iz Lazarevca. U to vreme nisam imao nekih ponuda, a obeštećenje je bilo veliko. U Lazarevcu sam odigrao godinu dana u drugoj ligi. Onda sam čuo da Gužva Jevremović, tadašnji trener Fidelinke traži levog beka i stupio u kontakt sa njim. U razgovoru sa njim, shvatio sam da trebam biti drugi levi bek u njegovim planovima. Uz njegovu pomoć sam puno napredovao i izborio se za mesto. Gužva je veliki stručnjak za mene i misli da ima rukomet u malom prstu. Veoma je dobar za mlade igrače. Dve godine sam radio sa njim i razvio svoje mogućnosti do nekih 50%. U drugoj sezoni sam bio i prvi strelac Superlige. Tada sam došao u kontakt sa Sašom Bratićem, koji mi je dosta pomogao za dalji razvoj moje karijere.

Bratić te je odveo u Gorenje, klub u kojem si eksplodirao. Drugi strelac Lige šampiona, nikad bolji nastupi kluba u Evropi?

- Bilo je super u Velenju. Kada sam odlazio tamo, bilo mi je bitno da igraju Ligu šampiona, da napredujem u jakim utakmicama i da budem viđen. Ja sam to jako dobro iskoristio i onda je došla ponuda Gumersbaha.

Kako gledaš na reprezentaciju? Da li imamo šanse da se u budućnosti vratimo na staze stare slave? Nismo dobro počeli?

- Nismo otišli u Norvešku, čekamo sledeću šansu za Hrvatsku. Mislim da ima napretka. Čitam sve komentare po novinama i sajtovima, pa moram da se vratim na ono što je pre bilo i ovo sada. Moje lično mišljenje je da ide na bolje u svakom pogledu. I što se tiče ljudskih odnosa, ja sam zadovoljan. Nije sad to na vrhunskom nivou kao kod Hrvata ili drugih, ali ide na bolje i nadam se da će još biti bolje. Rezultati ne mogu doći preko noći. Imali smo Island, koji je jača i bolja reprezentacija od nas. Krenuli smo od nule i moramo biti svesni toga. Nemamo repku za medalju, ali uz ove mlađe momke i nas starije, možemo napraviti neki rezultat u jednom ciklusu.

Kako ti se sviđa generacija 86’?

- Super su. I sa trenerom Gislansonom sam pričao, on zna tu par igrača, Šešuma, Nenadića, Vujina. I on kaže da Srbija ne treba da se brine za budućnost. Oni su veliki talenti i treba vremena da sve dođe na svoje. Moje je mišljenje, ako je selektor Cvetković, onda treba dati čoveku jedan period da radi, kao i bilo kom drugom. Ne može se selektor menjati na šest meseci. Reprezentacija nije klub.

Pomenuo si Vujina? Već duže vremena se provlači problem sa njim? Pominje se i nastup za druge reprezentacije?

- Znam, čitao sam tvoj intervju i pričao sa njim. Mislim da Marko to neće uraditi. To su neki problemi, ali se nadam da će sve da se reši.

Po medijima se provlače imena i novog selektora i budućih funkcionera? Kako reaguješ na te priče?

- Mislim da igrači ne trebaju da se pitaju za to. Nisam ja kompetentan da pričam o tome. Mislim da svi treba da se odazovu reprezentaciji. Svi mi znamo da u Srbiji nema novca i da svi igramo za reprezentaciju zato što volimo i zemlju i tu reprezentaciju. Odazivamo se iz nekog patriotizma. Po mom mišljenju, nikada pre nije bila bolja atmosfera u reprezentaciji, nego sada na pripremama pred baraž sa Islandom.

Da li si zadovoljan svojim igrama u reprezentaciji? Čini se da te reprezentacija nije dovoljno iskoristila?

- Nisam. Mislim da mogu mnogo bolje. Evo, sad me problem sa povredom sprečio da se još bolje uigram sa momcima i pružim kvalitetnije partije u budćnosti. Protiv Islanda sam prvi meč odigrao loše, drugi bolje. Mislim da će to sve biti bolje i bolje, treba vremena.

Jel’ ti prija popularnost? U Nemačkoj si ime, pune su novine i sajtovi tvojih slika, a u Srbiji te verovatno osim rukometnih fanatika, niko ne bi prepoznao na ulici? Kako da menjamo lažnu sliku, da nemamo kvalitetne igrače u inostranstvu i da je sve crno?

- Popularnost na početku godi. Posle ti postane teško, pogotovo kada si porodičan čovek, ali smo u takvom svetu da od toga ne možeš da pobegneš. Ljudi u Srbiji nisu u mogućnosti da prate sve što mi postižemo u inostranstvu. Jedostavno, stvaraju sliku o nama kao igračima, na osnovu naših igara u reprezentaciji. To je tako. To nije najbitnije, bitno je da naš rukomet ide na gore, pa će sve doći na svoje.

Kako je izgledala ta već čuvena utakmica sa Kilom, kada si zabio 16 golova? Kakve su bile prve reakcije ljudi iz kluba, saigrača, prijatelja?

- Ma, bio sam tužan što smo izgubili (31:33). Želeo sam da dobijemo Kil, ali je Pajo(Pajovič) sa druge strane, u prvoj tekmi za klub zabio 10 golova. Sve mi je išlo, sve ulazilo. Bilo je super. Dobijao sam poruke od prijatelja, u našem rukometnom žargonu „da li ti treba kanta za led da ohladiš ruku“ i takve stvari(smeh)? Super je bilo.

Jel’ si brojao golove u sebi?

- Do deset sam brojao, posle sam slušao zvaničnog spikera(smeh).

Negde sam pročitao da ti je Nenad Peruničić bio idol kao klincu? Kako si krenuo u Nemačkoj, blizu si da ga dostigneš?

- On je svetska legenda. Teško ga je dostići, jer je bio naj, naj. Ima još vremena, videćemo.

Šta radiš u slobodno vreme?

- U slobodno vreme se opuštam na plivanju, masaži, sauni. Blizu nam je Keln, 45 km, to nam je najbliži grad, pa odemo malo tamo u šetnju.

I za kraj, staro, dobro pitanje. Video si sajt. Neka kritika?

- Da, video sam. I Pungartnik mi reče da ga posećuje. Samo napred!

Eto ideje za neku novu priču. Hvala Momire, želimo ti što brži povratak na teren i da nastaviš da zabijaš.