Intervju nedelje - Nenad Peruničić!

Zdravo, Nenade. Pre mesec i po dana, vratio si se u srpski rukomet. Prošlo je dovoljno vremena da se upoznaš sa ligom, igračima i uopšte stanjem rukometa u Srbiji. Kakav je prvi utisak?

- Želeo sam da se vratim i pomognem Zvezdi, kao igrač, kasnije i sa neke funkcije. Hteo sam da probudim narod koji voli rukomet. Sad je krenulo i to mi je bio cilj. To se pokazuje iz kolo u kolo. Ovaj narod voli rukomet. Gde god smo igrali od kada sam došao, bile su pune hale. Što se tiče lige, ona nije na nivou jer je premlada. Ima puno mladih igrača sa kojima treba raditi. Problem je što se dugo nije radilo sa trenerima naslednicima. Ta starija garda trenera nije ostavljala znanje i pravila naslednike. Tako je i sa klincima, ima puno propusta u nekim osnovnim stvarima, koje se uče na početku. Ima puno talenata, tri-četiri igrača iz Sintelona, krila iz Jugovića, iz Zvezde par igrača, iz podmladka Zvezde su mali Nenadić i Zelenović. Dobro je što Kolubara vodi na tabeli. Dobro je da manje sredine drže nivo. Prethodnih godina se sve vrtelo oko Zvezde i Partizana. Međutim, bez jake lige, nema jake reprezentacije. Svi se vraćaju na devedesete, ali tada su pored večitih bili i Proleter i Vrbas, veoma jaki klubovi.

Tvoj povratak u Srbiju je izazvao veliku pažnju. U niškom „Čairu“ je na utakmici bilo 2000 ljudi, rekord za klub kao što je ORK Niš. U Bačkoj Palanci i Vrbasu su bile pune hale. Da li se može očekivati još neki povratak naših asova iz inostranstva?

- Iskreno, voleo bih da Neđa(Nedeljko Jovanović) razmišlja o Partizanu, da se vrati na jednu godinu, da im da jednu novu snagu. On je tu blizu u Austriji. Takođe, bilo bi zanimljivo videti Rastka Stefanovića u Proleteru. Ja sam o budućnosti Zvezde razgovarao sa Puljezevićem (vezan je ugovorom), Perketom(Perićem), on je oženjen Slovenkom i planira da živi tamo. Više od 80% igrača moje generacije je prestalo da igra. Ipak, postoje igrači koji su malo mlađi od nas, koji bi mogli da dignu kvalitet rukometa. Potenciram na jačini Superlige, koja če puniti hale i držati rukomet na televiziji.

Ide derbi sa Partizanom u nedelju. Bez obzira da li igrač ima 22 godine ili 36, sigurno je da rade leptirići u stomaku pred jednu takvu utakmicu?

- U pravu si, derbi je uvek nešto drugačije. Partizan je slabiji na tabeli, ali to u derbijima ne važi. Očekuje se utakmica puna naboja, a Partizan će imati motiv više, naročito posle mog dolaska. Najviše bih voleo da na tribinama prođe sve u redu, jer je to sada društveni problem.

Kada si došao, šta si zatekao u Zvezdi?

- Nisam zatekao haos i rasulo. Loše priče koje su dolazile do mene, ne piju vodu. Igračima se ne duguje, što je jako važno. Ima propusta oko pratećih sitnica. Škola rukometa dobro radi. Ima jako puno klinaca i nama je cilj da ih još više privučemo animacijama. Cilj je da svake godine iz druge ekipe Zvezde, ekstratalenti dođu u prvi tim. To je nešto na čemu će klub šparati pare. Da im damo mogućnost da budu u Zvezdi 4-5 godina, da igraju Ligu šampiona, da pobeđuju velike timove. Škola rukometa je prioritet i mislim da se dobro radi.

Crvena zvezda je osvojila dve poslednje titule, ali u nekim makro okvirima, klub se pokazao kao nedorastao. Rasprodate su dve šampionske postave kluba, doživljena je blamaža u Belorusiji, pa prodavanje domaćinstva Nemcima. Da li misliš da postojeća rukovodeća struktura(Čabarkapa, Stoiljković) može da napravi evropsku Zvezdu o kojoj pričaš, kad već to nije uspela u godinama iza nas?

- Moram reći da su ti ljudi nasledili velike dugove. Morali su da plaćaju dugove igračima sa kojima nisu imali veze. Ljudi su mnogo uradili, napravili mnogo pomaka što se tiče finansija. Oni su dali i dosta svoga novca. Budžet je sasvim dovoljan za ovo okruženje ovde. Mi smo otvoreno pričali i oni su mi ponudili da preuzmem Zvezdu kao klub. Nije to mala stvar. Ja se ne zalećem. Krenuo sam kao igrač da pravim neke korake, da im pomažem u nekim delovima. E sad, kada se završi ova sezona, mi ćemo sesti, pričati. Defiinitivno, ako Zvezda želi da bude nešto u Evropi, ona mora da duplira budžet, najmanje. Taj novac za fudbal i košarku je ništa.

Gde vidiš sebe i Zvezdu za pet godina?

- Imam puno ideja i energije. Želim da svoj autoritet iskoristim na najbolji mogući način i privučem što više sponzora. Ja im ne pristupam na agresivan način, kao većina što radi ovde. Imam ozbiljnu priču, to su ozbiljnije firme. Želim svakog da ispoštujem, ko god da uđe u Zvezdu, da mu se vraća na neki određeni način. Sada, jedno je ideja, motiv koji me pokreće, a drugo je trenutna situacija, moje mogućnosti. Budući da me već promovišu u predsednika Zvezde, ne znam da li sam ja taj čovek koji može da drži celu tu mašineriju. To će vreme pokazati.

Koga bi voleo da vidiš pored sebe u Zvezdi? Čaršijske priče su dovodile Butuliju na mesto trenera, a sada se pominje i tvoj brat, Predrag?

- Svi su mogli da dođu u Zvezdu kada god su hteli. Bili su više u kontaktu sa Zvezdom nego što sam ja bio. Sada sam mojim dolaskom, svi su odjednom tu. Ne želim poimenice nikoga ni da forsiram, ni da promovišem. Sve Zvezdine legende su dobrodošle, da sednemo i da se dogovorimo kako mogu da pomognu. Ja sam došao kao Nenad Peruničić. Svi su imali priliku da uđu u klub i ne želim da verujem da sada zbog toga što sam ja tu, svi hoće da uđu u Zvezdu.

Na konferenciji za štampu kada si dolazio, bili su Škrbić i Butulija?

- Dobro, to je jedan lep detalj. Ja sam ih pozvao. Nisam ni znao da je Igor u Beogradu. Mi smo generacija, prijatelji. Ne želim da pravim neke stvari veštački. U ovoj priči nema mesta za neke lomove, promene na neki nekorektan način. Ja sam u Beogradu. Ko god želi da pomogne Zvezdi može da dođe da razmenimo mišljenja.

U jednom intervjuu si izjavio da je vreme da tvoja generacija preuzme Savez. Pre vas smo imali generaciju „Švajcaraca“, koja je na terenu osvojila sve što se može osvojiti, ali je opšti utisak da su njihove trenerske karijere obilovale neuspesima i lošim međuljudskim odnosima. Šta očekivati od tvoje generacije?

- Nasledili smo jednu generaciju koja je bila vanserijska. Kao igrači su bili neverovatni i o tome ne treba trošiti reči. Imali su mogućnost da preuzmu Savez, međutim većina se odlučila za trenerski posao. Kako su radili, pokazali su rezultati. Ja sam sa Cveletom tu bio najbolji, a opet, on nije ispao komunikativan u vezi našeg oproštaja 28. decembra, već želi da igra utakmicu na nekom drugom mestu. Opet, to je njegovo. Imali su šansu, ali je nisu iskoristili na pravi način. Najveći problem je što su oni kao igrači osvojili sve i zato su pomislili da posle njih niko ništa neće uraditi. Međutim, moja generacija je mimo reprezentacije bila najjača od svih, na tom klupskom planu. Osvojili smo preko 50 različitih trofeja po Evropi.

- Što se tiče reprezentacije, ne bih se složio. Problemčića je bilo, jer je zlato bilo primaran cilj. Kvalitet za to je postojao. Problem je što mi to nismo uradili i dolazilo je do nervoze. Mislim da naši odnosi nisu kritični, da mi nismo drugari, da ne možemo da sednemo, popijemo, čujemo telefonom. To kod nas ne postoji. Uvek je bilo nekih problema, kao kod svih reprezentacija uostalom, međutim, neki su uspesima pokrivali to. Međutim, kada imate problema sa Savezom i trenerima koji su nas pratili od početka karijere, pa onda sankcije. Sve su to frustrirajuće stvari. Na kraju, ta bronzana medalja je ostala najveći uspeh, iako je trebala da bude zlato.

Na OI u Sidneju, medalja je izmakla za malo. I tada su postojali problemi u ekipi. Već je čuvena ona Vujovićeva izjava „šta da uradim, kada svi sede za stolom, a niko ne priča ni sa kim “.

- Voleo bih da se njemu postavi pitanje, sa kim on priča iz svoje generacije? Voleo bih da ga pitam. Voleo bih da ih okupim sve i da im kažem ko je sa kim prijatelj. Oni se mrze između sebe. Ne mogu oni nas da prozivaju. Ti tražiš alibi kroz neku svoju frustraciju i nezadovoljstvo. Ne moram da ponavljam. Vujović je kao igrač velikan. Kao osoba, jako loša osoba. Ja to stalno ponavljam. Ljudi su tu pomešali neke stvari. Reći o Vujoviću nešto ružno, ne znači uopšteno. Priča o Sidneju, a on je napravio taj problem u Sidneju. Prema meni se ponašao kao prema nekom klincu koji je počeo da igra rukomet, a ne kao prema najboljem levom beku na svetu. Kada je ispao problem, odmah se udarilo po Perunu. I igrači. Igor se ne voli sa Neđom. Oni ne pričaju, a on je hteo da ih spaja, da Igor bude tu u reprezentaciji. Znam da mene i Neđu nije hteo u reprezentaciji. Ja to znam. Ali ja tu nisam dolazio ni zbog njega, ni zbog Tute Živkovića, već zbog svojih drugova, zbog takmičenja i zlatne medalje koja je svima ostala san. Nemojmo da mešamo babe i žabe. Razmirica je uvek bilo. Ja, Neđa i Igor smo igrali kada je rukomet bio vanserijski popularan, tada se rađao veliki rivalitet, to je normalna stvar.

Zašto se rodila ta negativna energija između vaše i njihove generacije?

- Mi smo nasledili reprezentaciju koju smo jako poštovali. Oni su nam bili idoli. Metaloplastika, reprezentacija stare Jugoslavije, gde si imao tri reprezentacije, a ne jednu. Generacijski nas nisu podržali na pravi način. Da su nas hvalili, protežirali, savetovali, budući da smo jako mladi otišli u inostranstvo, bilo bi drugačije. Mislili su da posle njih ne postoji rukomet i to je po meni najveći problem.

Izgleda da se odnos prema reprezentaciji i patriotizmu promenio u ovoj deceniji?

- Svako vreme donosi nešto svoje. Moje mišljenje je da je recimo Šterbik imao šansu da igra za Mađarsku, koja bi u tom trenutku bila jača od naše reprezentacije, on bi igrao za Mađarsku. Da se ne lažemo. Ja nikada ne govorim iza leđa, govorim uvek kako mislim, možda i grešim. Evo, sada se to pokazalo. Znam da je dobio ogromnu finansijsku ponudu od Španaca. Oni su sa njim dobili mnogo, mi izgubili, ali opet, to je dokaz njegovo ličnosti. Ako mu je Vujović bio problem, više nema njega, sada je Cvetković. Ja sam mnogo takmičenja propustio zbog trenera i sada se kajem zbog toga. U svoje klubove sam se vraćao rasturen i psihički i fizički, a klubovi koji su me plaćali hteli su da me kažnjavaju jer nisu mogli da me vrate na pravi način. Da bih izbegao takve stvari, otkazivao sam da ne bih sebe mučio, ali ovo je druga stvar.

To je sada trend?

- Postao je trend zato što su tako napravili. Napravili su 50 reprezentativaca odjednom. Totalno pogrešno. Govorio sam da treba napraviti jedan krug od 21 igrača, na svakoj poziciji po tri igrača kao okosnicu. I u naredne 4 godine oni su reprezentativci, daješ im sigurnost, on se oseća važnim, daje ti maksimum. Samo u zavisnosti od forme, rotiraš, ko je na tribinama, ko na klupi. I da se neko povredi, imaš igrače i ne treba naknadno da pozivaš 10 novih igrača. Svi koji su do sada pozivani, osećali su se reprezentativcima. Prvi put kad ih ne pozoveš, oni si u ljuti, a drugi put već razmišljaju o igranju za drugu reprezentaciju. Promenili su se odnosi, ljudi više ne gledaju na reprezentaciju kao svetinju i to nije problem samo u rukometu. Na ovo dizanje tri prsta i ljubljenje dresa, nikada nisam gledao kao na patrotizam. To je za mene foliranje.

Kako ti se čini sadašnja reprezentacija? Kakav kvalitet posedujemo?

- Imamo odlične igrače. Nemamo superzvezde, kao ranije, ali imamo ekstra igrače, Ilića, koji mi se jako sviđa, jednog od najboljih pivotmena sveta, Nikolića, Tu je Šarić, ne znam da li će braniti, ali opet ne volim to uslovljavanje, „ako dođe ovaj, onda sam tu“, potenciranje. Tvoje je da li treba da igraš za reprezentaciju ili ne. Onda mali Nikčević, jedno od najboljih krila u Španiji.

Trofejne mlađe generacije nam po nepisanom pravilu nestaju.

- Problem što šansu dobijaju na kašičicu i što se ubacuju pojedinačno. Imali smo situaciju, kada nam nije išlo, da ubacimo celu tu generaciju koja je bila svetski i evropski šampion, i kažeš, za šest, sedam godina pravimo rezultat. Imamo ekstra talente Nenadića, Šešuma i tu nema priče. Treba ih vezati za reprezentaciju, da ne budu rastrzani. Sadašnji budžet Saveza je ogroman, daleko veći od onoga što je bilo kada smo mi bili. Nemamo kvalitet za medalju, ali smo u prvih pet-šest reprezentacija na svetu. Neke stvari ne štimaju.

Iz izjava reprezentativaca, može se izvući zaključak da su oni zadovoljni organizacijom oko reprezentacije. Kažu da nema problema oko dnevnica, putnih troškova, hotela i ostalih propratnih stvari, što je nekada bio problem?

- Ako reprezentativci hvale organizaciju, onda je sve u redu? Ne znam šta znači, ako se dnevnice isplaćuju na vreme? Zna se kako sve funkcioniše. Mi smo ranije imali trofeje, turnire u Beogradu sa najjačim selekcijama, a danas toga nema. Moramo da vratimo naš rukomet gde on pripada. Nas ljudi jako puno cene, iako nismo bili svetski prvaci, ljudi nas cene kao da smo bili. Ne znam ko se iz generacija iza nas, može pohvaliti autoritetom koji mi imamo kod evropske i svetske federacije.

Dragan Škrbić želi da bude predsednik RSS-a?

- Mi smo pričali jako dugo oko toga. On je jako puno razmišljao. To je trajalo mesecima. Škrbić ima želju, ali neće biti lako. Aktuelne funkcionere, ja ne poznajem dovoljno i ne bih ulazio u njihovu stručnost. Ja zaista ne znam, to bi Škrba mogao više, on je upućeniji. Mislim da je vreme da jedna velika generacija, velikog imena preuzme Savez. Ne kažem da su oni loši, ali ne poseduju ime i autoritet koji mi možemo doneti. Evo, i oko kandidature za EP 2012, da se ne lažemo, ne znam ko može imati veći uticaj od nas. Mimo Saveza, mi smo pričali sa ljudima iz EHF-a, Škrba i ja. To nam je soliter, na ćemu možemo vezivati i graditi sve ostale akcije. Oni misle da će to biti lako, ali konkurenti su Nemci i Francuzi! Ima tu stvari koje možemo napraviti još boljim, ali neću pričati o nekim stvarima u koje nisam detaljno upućen. Nemamo rezultate, nismo se kvalifikovali po drugi put na prvenstvo. Mi smo bili velika imena, i to je pokrivalo neke stvari. To sa Savezom ne funkcioniše jako dugo, 15 godina. Ja stvarno ne znam da li će Škrba proći, ali to je želja svih prijatelja koji su ga podržali.

Bravo za iskrenost...

- Ja sam uvek bio otvoren sagovornik i dok mi je ove pameti, biću uvek. Kod mene nema foliranja.

Čelnici Saveza govore da su oni tu poslednjih godinu i po dana, i da su sada drugačije ekonomske okolnosti i državne prilike. Zemlja je manja, osiromašili smo...

- Ja govorim samo o rezultatima i ne prozivam nikoga. Šta se uradilo posle našeg odlaska? U Tunisu je bio uspeh 5. mesto. Posle je došlo do one polemike oko prodaje utakmice. Došli smo u situaciju da nam se to desi. To nikada ni u šali nisam mislio da može da se desi! Bio sam ljut na momke, koji su igrali tada, jer kada je izašla polemika sa Vujovićem, nas petorica smo stali na njihovu stranu. Rekli smo „Nemojte dirati te momke, ispitajte šta je radila ta garnitura, kada je Vujović bio selektor“. Međutim, oni su stali na pola puta, rekli „nećemo više da se igramo“. Nisu isterali do kraja. I mi smo ostali na vetrometini. Na kraju mi je bilo krivo što smo mi ostavljeni na cedilu. Moraš biti svestan svojih postupaka, da znaš šta si pokrenuo. To su ozbiljne stvari, prodaja državnog grba i reprezentacije. To što oni kažu da su mlada garnitura, šta to znači? Ja poznajem ljude koji su u Savezu po 15-20 godina. Ne moraju tu da budu ljudi koji su sportisti, već specijalisti iz svojih oblasti. Kada se govori o organizaciji, odmah se svih hvataju za finansije. Ima tu hiljadu stvari koje su važne. Gde je marketing? Kako mi prezentujemo tu reprezentaciju? Nikako!

Vratimo se utakmici koja se organizuje u čast oproštaja vaše generacije. Dvadesetosmog decembra u „Pionir“ dolaze prijatelji, velikani.

- Meni je žao što Krečmar neće biti tu, jer je preuzeo funkciju trenera u Magdeburgu. Ričardson bi došao, ali verovatno kao gost, budući da ima operaciju kolena i ne igra za svoj klub. Ideja je bila da se dovede Stafan Olson, ali tada je nedelja katoličkog Božića i on sa familijom ide na putovanje na Tajland. Takođe, Stefan Lovgren, moj veliki prijatelj, ne može doći zbog Bundeslige koja se završava 29. decembra. Barufet, Škrbin i moj veliki prijatelj, ne može da dođe zbog obaveza. Biće tu i dalje velikih imena, a sve su to naši prijatelji. Na terenu je bilo fajta i svega, ali smo ostali u veoma dobrim odnosima i drago mi je što će svi doći da uveličaju taj veliki dan.

Kada si bio najzadovoljniji tokom svoje karijere?

- Ja sam srećan celom svojom karijerom. Naravno, bilo je tu i nekih grešaka, ali sve zajedno, vratilo mi se to moje ulaganje i fanatizam, želja da budem neko i nešto, budući da sam bio opsednut rukometom. Ceo dan sam provodio u gledanju kaseta i treniranju. Mene nikada nije bio blam da to priznam. Recimo u Bidasoi, gde sam bio zvezda broj jedan, trenirao sam sa drugim timom, sa klincima koji su bili mlađi od mene, pa onda nastavljao sa prvim timom. Meni je to bilo normalno, ljudi su se smejali, pričali mi da se ne blamiram. Nikada nisam imao distancu, ni kada je popularnost bila velika. Trenirao sam 4-5 sati dnevno, želeći da postignem nešto. Inostranstvo je takvo. Bilo je igrača koji su blesnuli jednu godinu i nestali. Non stop je tamo dokazivanje. Tri godine u Zvezdi su bile nešto posebno. Popularnost rukometa je bila na visokom nivou i naš rivalitet.

Bili ste mladi te 1993? Igrali ste strašan rukomet. Sada se u tim godinama pravda nezrelost?

- Drugačije smo učeni. Strašno smo trenirali. Imali smo velike trenere. Bila je jaka liga uz Proleter, Metaloplastiku i Vrbas. Beograd je čudan. Ko dođe u njega, a ne zna zašto je došao, Beograd ga proguta za noć. I mi smo znali kao ove generacije da izađemo, noćni život, da sa splavova odemo pravo na trening. Satiranje dva sata, povraćaš, pa se vratiš i nastavljaš. Ali znali smo zašto smo tu i šta hoćemo. Sada ovi klinci prespavaju trening ili ga odrade tek onako. Ti odnosi su se iskvarili. Nadam se da to možemo povratiti.

Kakva je budućnost srpskog rukometa?

- Uvek sam bio optimista. Padovi su normalni, pali smo duboko, ali se očekujem da se brzo vratimo. Kvalitet i talenat imamo. Treba nadograditi neke druge stvari. Doći u situaciju da nema previranja, klanova, opozicija, već vratiti rukomet rame uz rame sa fudbalom i košarkom, što je bio i gde mu je mesto. RSB oko ove organizacije, marketinga i svega ostalog, mislim da je sve fenomenalno, Zvezda kreće u ozbiljnu priču. Ona treba da bude motor, koji ostale treba da povuče.

Da li imamo potencijal za više od jednog vrhunskog kluba? U okruženju nije tako.

- U Mađarskoj imate dva kluba, Seged i Vesprem. Neću pričati gde smo mi bili za Mađare u nekim stvarima. Mislim da imamo veći potencijal od svih ex-yu država. Jedna od stvari koje Savez mora da ispoštuje jeste pomaganje klubovima koji su u teškoj situaciji. RSS ima mogućnost da im pomogne. Da se smanji liga na 12 klubova, da se naprave dve grupe, finale plej ofa na tri utakmice, gde dižeš tenziju, izazivaš pažnju medija. Tako će i lakše sazreti mladi igrači. Njih treba zadržati, uz mogućnost vraćanja igrača koji u inostranstvu igraju za neku razliku od 1-1500 eura, i to što primaju sa zakašnjenjem od par meseci. Znam kako je u Španiji. Mislim da bi svi oni igrali za neke malo manje pare, ali da su kući i da im obezbediš da to imaju redovno.

Nisi video sajt do sada. Nisi ljubitelj interneta?

- Ja nemam internet kući. Možda zvuči smešno, ali to mene ne interesuje. Ranije sam laptop koristio za vesti i muziku. Znam da je droga, da ljudi provode sate i sate pored toga. Ipak, sada ću u klubu pogledati obavezno balkan-handball i ako vam treba bilo koji sagovornik iz inostranstva, nema problema, sredićemo to.

Hvala na odvojenom vremenu i puno sreće u ostvarivanju zacrtanih planova...